Priča koju Jasmina deli sa svetom osvetljava duboko ukorenjene patrijarhalne norme koje često oblikuju porodične odnose na Balkanu, posebno kada je u pitanju nasledstvo. Iako se zakon jasno protivi diskriminaciji po osnovu pola, realnost mnogih žena, posebno u manjim sredinama, još uvek je pod uticajem starih verovanja.
- U ovom kontekstu, Jasmina je nakon smrti svojih roditelja nasleđivala samo dve saksije, dok je njen brat preuzeo sve imanje, kuće, vikendicu i plac. Ova nepravda nije bila samo materijalna, već i emocionalna, jer je Jasmina odrasla s verovanjem da ženi, kao „udatoj ženi“, ne pripada ništa osim onoga što donese u miraz.
Svi članovi njene porodice, uključujući oca, dedu i majku, postupali su prema Jasmini kao da su njen udeo u nasledstvu minimalan, jer se verovalo da njeno „zaduženje“ nije u porodici već u njenoj novoj kući sa mužem.
- Zakon o nasledstvu je jasan, ali duboko ukorenjeni društveni pritisak često utiče na žene da se odriču svog dela nasledstva. Jadranka Janković, protagonista ove priče, bila je jedna od mnogih žena koje su se suočile s ovom vrstom nepravde. Ona je odlučila da podeli svoje iskustvo sa svetom, ne samo da bi oslobodila sebe, već i da podstakne druge žene da se bore za svoja prava i dostojanstvo.
Njena ispovest izazvala je burne reakcije na društvenim mrežama, a mnogi su se pitali kako su roditelji, kao odrasli ljudi, dozvolili da dođe do takve nepravde. Pitanje koje se postavilo bilo je zašto su dozvolili da sin nasledio sve, dok je ona, kao žena, bila potpuno isključena. Istovremeno, mnogi su ukazali na činjenicu da su roditelji verovatno želeli da izbegnu sukobe među decom i nisu želeli da donesu jasnu odluku, što je omogućilo da tradicija i patrijarhalne norme nastave da vladaju.
- Blic je u svom izveštaju ukazao na duboku ukorenjenost ovakvih obrazaca ponašanja na Balkanu, gde mnoge žene i dalje potpisuju odricanje od nasledstva pod pritiskom porodice i društva. Time ne samo da gube pravo na materijalnu imovinu, već im je onemogućeno i ostvarivanje socijalne pomoći u budućnosti. Ovaj nesvesni korak, kako navodi advokat Miloš Radulac, ima dugoročne posledice, jer se smatra da žena koja se odrekne nasledstva već ima dovoljno i više nije potrebna podrška društva. Ovakvi postupci, koji deluju kao “mali” ustupci u ime porodičnog mira, često imaju ogromne posledice za žene, a to su gubitak prava, dostojanstva i priznanja.
- Ovo pitanje nije samo pravno, već i društveno. Pravda za žene ne može biti samo u materijalnom pogledu, već i u emocionalnoj i psihološkoj ravnoteži unutar porodice. Zakon koji nalaže da svi naslednici imaju jednaka prava, ne može da bude dovoljan ako nije potpraćen promenama u društvenim normama i stavovima. Nije reč samo o novcu i zemljištu, već o tome što simbolizuje nasledstvo – priznanje, poštovanje i jednakost. Ova priča nije samo o jednoj ženi, već o svim ženama koje su se osećale zapostavljeno i nevidljivo u porodici, jer društvo nije u stanju da im pruži istu šansu kao i njihovim braćama.
Iako se društvo menja, kako naglašava advokat Radulac, to se dešava sporo, a još uvek je prisutna duboka diskriminacija u manjim sredinama. Žene koje odluče da se bore za svoja prava suočavaju se sa ogromnim društvenim pritiscima, a često i sa odbacivanjem od strane svojih najbližih. Ipak, Jadranka je odlučila da prekine tišinu, da progovori i pokaže svetu da nasledstvo nije samo materijalno dobro, već da predstavlja i ljudsku vrednost i pravo svakog pojedinca da bude poštovan i priznat u svojoj porodici. Kroz njen primer, mnoge žene shvataju da je borba za ravnopravnost bitka koja ne može biti prećutana, niti ignorisana.
Na kraju, važno je napomenuti da Jadrankina priča nosi snažnu poruku – tišina koju žene često prećutkuju u porodičnom okruženju više ne bi smela biti njihov nasledni trag. Danas.ba ističe kako je ova ispovest samo početak promene koju je neophodno ostvariti kroz kolektivnu borbu i ohrabrivanje žena da se bore za svoja prava i dostojanstvo. Bez obzira na tradiciju, zakon i društvene norme, svaka žena treba imati jednako pravo na poštovanje i priznanje, a ne samo na saksiju, kao jedini simbol onoga što joj pripada
