U današnjem članku govorićemo o priči Jadranke, žene koja je prošla kroz duboku ličnu tragediju, ali i našla snagu da se bori za svoja prava. Ova priča nije samo priča o gubitku nasledstva, već i o borbi za dostojanstvo, poštovanje i jednakost.
- Jadranka je, nakon smrti svojih roditelja, nasledila samo dve saksije, dok je njen brat preuzeo tri kuće, dva placa i veliku količinu imovine. Iako je u početku sve izgledalo kao običan porodični nesporazum, tek kasnije je shvatila duboku surovu istinu koja ju je potpuno slomila.
Njena priča je izazvala brojne reakcije, kako u medijima, tako i na društvenim mrežama, jer je pokazala duboke društvene nesuglasice i nejednakost među spolovima koja i dalje postoji u mnogim porodicama. Jadranka je, naime, bila suočena sa porodičnim pritiscima da se odrekne svog dela nasledstva u korist svog brata. Roditelji su joj to sugerisali iz razloga što je, kako su rekli, udata i već ima svoj stan, pa joj imovina nije potrebna. U toj situaciji se pojavilo duboko ukorenjeno verovanje da žena ima sve što joj je potrebno čim se uda, dok je muž, odnosno brat, „pravi naslednik“.
Jadranka, koja je živela u Beogradu, osećala se kao da je prebačena nekoliko decenija unazad u prošlost, gde su žene bile potiskivane i gde su se od njih očekivale da se povuku i dozvole da im život bude kontrolisan od strane muških članova porodice. Kada je pokušala da se suprotstavi ovom nepravdu i razgovara sa bratom o svom pravu na nasledstvo, naišla je na potpuni otpor. Brat joj je zapretio da, ukoliko bude insistirala na svom delu, neće imati ni njega kao brata. Iako je bila povređena, Jadranka nije popustila, a njena izjava „Ako ne mogu imati brata, ni on neće imati sestru“ postala je simbol njene borbe za pravdu. U tom trenutku, izgubila je mnogo više od imovine – izgubila je poverenje, ljubav i poštovanje od svog najbližeg rođaka.
Ono što ju je najviše pogodilo nisu bile materijalne stvari koje je izgubila, već emocionalna rana koju je nanela izdaja i bol zbog reči koje je izgovorio njen brat. Nakon što je ova priča postala poznata javnosti, mnogi su počeli da izražavaju različita mišljenja o Jadrankinoj situaciji. Dok su neki smatrali da je trebalo da se pozove na zakon i zatraži svoje nasledstvo, drugi su je kritikovali što nije reagovala ranije i nije tražila svoja prava. Ipak, najviše pažnje privukli su oni koji su smatrali da je odgovornost za ovu situaciju na roditeljima, koji nisu pravovremeno raspodelili imovinu, čime su izbegli moguće sukobe među decom.
- Mnogi komentatori su podsetili na činjenicu da je odricanje od nasledstva ozbiljna stvar, koja može imati dugoročne posledice. Osoba koja se odrekne svog dela nasledstva ne može kasnije da potražuje svoja prava niti da se smatra socijalno ugroženom. Ovakve odluke često se donose pod uticajem trenutnih emocija, a posledice se često ne mogu sagledati odmah, već tek mnogo godina kasnije, kad postanu očigledne greške koje su učinjene.
- Drugi su ukazali na mnogo dublji problem, na ukorenjena uverenja koja još uvek vladaju u mnogim tradicionalnim sredinama. U mnogim porodicama, posebno u konzervativnijim sredinama, i dalje postoji mišljenje da je žena već „zbrinuta“ čim se uda i da joj više ništa ne pripada. Ovaj stari obrazac ponašanja ostavlja žene u nepovoljnijem položaju jer se od njih očekuje da se povuku i dozvole da im se oduzmu prava, kako ne bi došlo do porodičnih sukoba.
Taj strah da se naruši porodični mir postaje jači od želje za pravednošću. Žene često ćute, trudeći se da izbegnu bilo kakve konflikte i nesuglasice, ali to ih dovodi do toga da se osećaju odbačenima i nesrećnima. U mnogim slučajevima, gubitak nasledstva postaje mnogo više od finansijskog problema – to je emocionalna trauma koja je teško prevazići.
Pravni stručnjaci naglašavaju da zakon u mnogim zemljama, uključujući Srbiju, jasno propisuje da svi naslednici, bez obzira na pol, imaju jednaka prava na imovinu. Međutim, zakon ne može zaštititi od emocionalnih ucena i društvenih normi koje često postavljaju žene u nepovoljan položaj. U mnogim porodicama, sinovi se i dalje smatraju glavama porodice, dok se žene stide da traže svoja prava, bojeći se osuda i odbacivanja.
Jadrankina priča nije samo njena. Ona predstavlja borbu mnogih žena koje su, poput nje, bile suočene s patrijarhalnim normama i nepravednim tretmanom. Njena priča nas podseća na to koliko su važni poštovanje, jednakost i prava svih članova porodice. Jer prava ljubav u porodici ne bi smela da se meri u kvadratima, parcelama i novcu, već u poštovanju i podršci. Jadranka nas uči da mir ne dolazi kroz ćutanje, već kroz borbu za pravdu.
U zaključku, važno je naglasiti da, ako ne reagujemo na nepravdu u porodici, možemo stvoriti temelje za još dublje rane koje će naslediti generacije koje dolaze. Iako je Jadranka izgubila nasledstvo, njen hrabri postupak i odlučnost da ne prećuti svoju nepravdu pokrenuli su važno pitanje o jednakosti, poštovanju i pravu.
