Kada sam se udala za Marka, verovala sam da poznajem svaku njegovu nijansu – njegov smeh, tišinu, navike, pa čak i one male strahove koje nikada nije otvoreno priznao. Naša prva godina braka bila je stabilna, topla, naizgled obična. Nismo imali filmske trenutke niti velike drame – samo svakodnevicu punu rutine, obroka, šoljica kafe i večernjih šetnji. A onda sam zatrudnela.
Vest o trudnoći je, za mene, bila čudo. U očima sam mu tražila isto uzbuđenje, istu varnicu. Umesto toga, Marko je bio tih. Nasmejao se, poljubio me u čelo i rekao: „Biće sve u redu.“ Ništa više. Nije postavljao pitanja. Nije pomenuo imena, nije predložio da zajedno idemo na pregled. U prvim nedeljama sam se trudila da ne dramatizujem – mislila sam da mu je samo potrebno vreme.
Ali tišina je ostala.
Počeo je da leže kasno, tek kada bih ja već zaspala. Na moje pokušaje da razgovaramo o bebinoj sobi, odgovarao bi kratko, bez entuzijazma. Povredilo me. Počela sam da se pitam da li sam ostala sama u ovom putovanju. Možda nije spreman? Možda se kaje?
Jedne večeri, nisam zaista zaspala – samo sam legla ranije i čekala. Htela sam da znam šta se dešava s njim. I tada sam čula nešto što mi je promenilo sve.
Tiho je ušao u sobu. Seo je pored mene, pomilovao mi stomak i šapatom počeo da govori:
„Ćao mali moj. Ja sam tvoj tata. I ako budem nekada delovao izgubljeno – znaj da se trudim. Da se mnogo trudim da budem bolji nego što su bili prema meni. Ti nećeš morati da me tražiš po hodnicima škole, da se pitaš gde sam. Biću tu. I biću tvoj oslonac. Uvek.“
Nisam mogla da zadržim suze. Suze nisu bile zbog tuge – bile su to suze olakšanja, razumevanja, ljubavi. U tim rečima, u toj tišini, čula sam sve ono što mi nije umeo reći. I shvatila sam: njegova tišina nije ravnodušnost – bila je to borba.
Marko nije imao srećno detinjstvo. Odrastao je s ocem koji je više pio nego što je govorio, koji nikada nije pitao kako je u školi, niti ga zagrlio bez razloga. Sve što je naučio o bliskosti, naučio je kasno – uz mene.
Od te večeri, više nisam forsirala razgovore. Umesto toga, pravila sam prostor za njega da sam dođe, da raste u svom ritmu. I došao je. Počeo je da me vodi na preglede, sam predložio ime. Jednog dana, bez najave, sam farbao zidove u sobi za bebu.
Kada nam se sin rodio, prvi je uzeo dete u naručje. Bio je miran, sabran, i rekao je samo: „Sad počinje naš život.“
Danas, gledam ga kako menja pelene, kako izgovara glupave pesmice samo da bi ga nasmejao. Više ne moram da mu tražim emociju – ona se izliva iz svakog njegovog pokreta. I znam, u njegovoj tišini je uvek bila ljubav, samo je trebalo vremena da pronađe svoj glas.
Naučila sam nešto važno: ljubav ne izgleda uvek onako kako očekujemo. Nekad ne dolazi u velikim rečima, nego u tišini između njih. U pogledu, u dodiru, u kasnom šaptu upućenom stomaku u mraku.
Naš brak nije bajka. Imamo razlike, tihe dane, pa i nesporazume. Ali imamo ono što je retko – spremnost da se upoznajemo iznova, da slušamo i ono što nije rečeno.
I sada, kad god me obuzme sumnja ili nesigurnost, setim se te večeri. Njegovog šapata. Njegove rečenice koju sam čula kad nije znao da slušam. I sve ponovo ima sm
