Ivan B. je početkom 1990-ih godina, sa samo nekoliko hiljada dinara u džepu, napustio svoju domovinu, odlučan da obezbedi bolji život za svoju porodicu. Njegov cilj je bio jednostavan otići u Beč, zaraditi dovoljno novca da sredi kuću, pruži deci obrazovanje i stabilnost, a zatim se brzo vratiti u Hrvatsku
- Međutim, život, kako često biva, nije išao po planu. Ivan je ostao u Beču, a njegov životni put se potpuno promenio. Sada, sa 60 godina, penzijom koju je zaradio u Austriji i dvadeset godina iskustva kao taksista, gleda unazad i priznaje – da je mogao, sve bi uradio drugačije.
“Išao sam zbog novca. Nisam otišao jer sam želeo novi život“, kaže Ivan, govoreći o svom odlasku u inostranstvo. Otišao je sa jasnim ciljem da zaradi i brzo se vrati, ali njegove planove su izmenili nepredvidivi okolnosti. Ivan je u Beču radio danima i noćima, često po dvanaest sati, uključujući vikende i praznike.
- Radio je kao taksista, što mu je omogućilo da upozna mnogo ljudi i čuje brojne priče. Međutim, nije imao nikoga kome bi mogao da ispriča svoju, tu priču o usamljenosti koja ga je pratila godinama. Kako je sam govorio, u Beču je imao kolege, ljude sa kojima je mogao popiti kafu, ali nikada nije imao onog s kim bi mogao da deli svakodnevne radosti i brige.
Za Ivana, život u Beču je bio bolji nego što je mogao da zamisli u početku, ali su se pojavili problemi sa kojima se nije mogao nositi. Visoki troškovi života – stanarina od 600 evra, računi, dvostruki porezi (u Austriji i Hrvatskoj) – sve je to činilo njegov život teškim, iako su drugi videli njegovu platu kao znak uspeha. Ono što je najviše bolelo bila je činjenica da je bio usamljen. Porodica mu je bila daleko, a iako je slao gotovo celu svoju platu kući, osećaj da nešto nedostaje nikada nije nestao. Ivan je sve propuštao, odrastanje svog sina, promašene prilike, trenutke koji ne mogu da se vrate.
- Iako je u početku verovao da će brzo ponovo biti sa porodicom, Ivan je shvatio da su se godine izmakle i da su mnoge stvari koje je želeo da doživi sa svojom decom, zauvek izgubljene. Jednom je dobio poziv od sina, koji mu je rekao da je položio vozački ispit. To je bio trenutak kada je Ivan shvatio koliko je godina prošlo, koliko je toga promašio i koliko se život njegovog sina promenio dok je on bio daleko. “Toliko sam toga propustio”, kaže Ivan, nostalgično se prisećajući dana kada je prvi put držao svog sina u naručju, a sada je bio samo posmatrač izdaleka.
- Danas, nakon više od 30 godina provedenih u inostranstvu, Ivan se vratio u svoje rodno selo u Slavoniji. Penzija koju je zaradio omogućava mu da vodi mirniji život nego što bi imao da je ostao u Hrvatskoj, ali cena koju je platio bila je previsoka. “Novac je dobar sluga, ali loš gospodar”, kaže Ivan, priznajući da su godine koje je potrošio daleko od porodice, izgubljene zauvek. U njegovom srcu, žaljenje je veliko jer se ne može vratiti u prošlost i ponovo proživeti te godine. “Da sam znao da će život biti ovakav, otišao bih na godinu dana, a ne dvadeset”, priznaje Ivan, dodajući da novac ne može da zameni gubitak vremena sa porodicom.
Iako mu nije bilo lako pomiriti se sa svojim izborima, danas se trudi da nadoknadi propušteno. Provodi vreme sa unucima, obrađuje vrt, pomaže prijateljima, pije kafu sa starim poznanicima, a najlepši trenuci su oni kada čuje glasove svoje porodice u dvorištu. “Ovde sam živ, tamo sam samo radio”, ističe Ivan, govoreći o razlici između života u Beču i života kod kuće, gde se oseća kao čovek, a ne samo kao radnik.
- Iako danas povremeno odlazi u Austriju, uglavnom zbog zdravstvenih razloga i birokratije, Ivan se nikada više ne zadržava duže nego što je neophodno. “Naučio sam lekciju”, kaže Ivan, govoreći mladima da rade i zarađuju, ali da ne zaborave da dom i porodica ostaju najvažniji. “Ne mislite da će vas novac usrećiti. Hoće na kratko, ali vas neće zagrliti kad vam je teško”, poručuje on iz svoje bogate životne perspektive.
Ova priča, koju je prenio portal Dnevno.hr, osvetljava univerzalnu istinu da ništa nije vredno žrtvovanja života i vremena koje ne možete ponovo vratiti. Niti novac, niti uspeh u karijeri mogu nadoknaditi dragoceno vreme koje smo prokockali daleko od svojih voljenih
