U danasnjem ćlanku Vam donosimo kako letovanje iz snova pretvorilo se u horor trenutak za Irenu iz Novog Sada. Dok je bezbrižno šetala plažom, nije ni slutila da će samo nekoliko koraka dalje otkriti najveću izdaju svog života …..
Letovala sam sa decom, a muž mi se “javljao s posla”: Onda sam ga videla sa drugom ženom u plićaku – nije znao da ga gledam
Letovanje je trebalo da bude beg od svakodnevice, ali je postalo mesto gde sam shvatila koliko sam lagana za zaborav.
Zovem se Tamara, imam 41 godinu, dvoje dece i brak koji je godinama bio “na aparatima”. Radim kao farmaceutski tehničar, a suprug Aleksandar, koga sam upoznala na proslavi mature, bio je čovek za koga sam verovala da nikada ne bi prešao granicu poštenja.
Ali, brak nas promeni. Ili se samo pokaže ko smo zaista.
Letovanje bez muža – slučajnost ili početak kraja?
Deca su već treću godinu želela more. Aleksandar se svake godine pravdao poslom: “Neko mora da ostane, da radi, da pokriva sve troškove.” Isprva sam verovala. Bila sam zahvalna. Ove godine, rešila sam da idem sama s decom u Nei Pori, gde smo ranije letovali svi zajedno. On je, naravno, rekao da ne može.
Leteli smo, deca su bila uzbuđena. Mislila sam – biće ovo naše leto, leto koje će me možda podsetiti ko sam bila pre nego što sam postala „samo mama“.
Jedno veče na plaži – i pogled koji je sve slomio
Bilo je to šesto veče. Deca su se igrala sa drugarima iz apartmana, ja sam sela u kafić pored plaže. Uzela sam vino. Pogled mi je išao ka plićaku gde su ljudi, pod večernjim svetlom, još uživali u poslednjim talasima.
U tom trenutku vidim muškarca s detetom na ramenima i ženu pored njih. Smeju se. Dete prska vodu, on joj briše lice. Smešno je kako mozak zna pre oči.
To je bio Aleksandar.
Bez ijednog znaka sumnje. Preplanuo, opušten, u šortsu koji sam mu ja kupila. Dete nije bilo naše.
Pokušala sam da ustanem, ali nisam mogla
Sedela sam zaleđena. Držala čašu kao da ću je razbiti. Disala sam duboko, u pokušaju da ne padnem. Nije me video. Bio je previše zauzet da bude dobar „tata“ nekom drugom detetu.
U tom trenutku, nisam plakala. Samo sam fotografisala. Instinktivno. Snimila sam ih kako se igraju, kako joj dodiruje leđa, kako se ljubi s njom kao da mu niko nikad nije bio važniji.
Povratak u apartman – tišina koja se ne zaboravlja
Te noći nisam jela. Decu sam uspavala pričama koje nisam čula ni sama. Onda sam satima sedela na terasi. Prevrćem poruke – gde je bio juče, prekjuče, dok sam ga zvala? Sve se slagalo. Sve osim istine.
Sutradan – suočavanje bez reči
Ujutru sam otišla s decom do iste plaže, znajući da će tamo biti. I bili su. Igrao se s detetom kao da je rođeno iz njegovog srca.
Prišla sam polako. Deca su bila kraj mene. Gledala sam ga pravo u oči. Kad me ugledao, skamenio se.
„O, Tamara…“ rekao je tiho.
„Ne govori ništa,“ prekinula sam ga. „Deca su tu. Ti si tu. A ovo?“ Pogledala sam ženu. „Ovo je tvoja istina.“
Ona nije znala šta da kaže. Samo je tiho povukla dete.
Ja sam se okrenula i otišla. Ne zbog ponosa, već zato što više nije bilo šta da se kaže.
Po povratku u Beograd, spakovala sam mu stvari. Na stolu ga je čekala slika sa mora. On, ona i dete. I poruka:
„Ti si već izabrao. Ja sada biram sebe.“
Razvod je bio kratak. Decu nije ni pokušao da zadrži. Samo je govorio kako „nije znao kako da mi kaže“. A ja? Ja sam saznala na 40 stepeni, na peščanoj plaži, gledajući ga kako glumi život koji je meni lagao.
Danas više ne verujem u bajke. Ali verujem u to da žena, kad jednom pogleda istini u oči, nikada više ne spušta glavu.
