U današnjem članku donosimo ispovest jednog mladića iz Srbije čija je odluka da ode u Hrvatsku radi sezonskog posla završila u šoku i razočaranju, otkrivajući mračnu stranu poslodavaca i agencija koje se bave zapošljavanjem radnika iz regiona.
- Njegova priča, objavljena anonimno na Redditu, osvetljava probleme sa kojima se susreću mnogi koji tragaju za boljim prihodima i životnim uslovima van granica svoje zemlje.Sve je počelo obećavajućim angažmanom preko posredničke agencije koja je mladiću i njegovom prijatelju obećala posao u jednom luksuznom restoranu na hrvatskoj obali, sa satnicom od šest evra. Nadajući se stabilnom letnjem zaposlenju i pristojnoj zaradi, krenuli su 10. marta, ali stvarnost koja ih je dočekala bila je daleko od obećane. Umesto posla, prvih dvadeset dana provodili su bez ikakvih primanja, dok je satnica smanjena na pet evra, a smeštaj bio toliko neuslovan da je sedam radnika delilo jednu prostoriju bez tuša, sa improvizovanom cevkom kao jedinom opcijom za tuširanje i minimalnom kuhinjskom opremom.
Situacija se dodatno zakomplikovala zbog birokratskih prepreka – mladić nije mogao odmah da počne sa radom jer je čekao više od dvadeset dana da dobije OIB, neophodan za legalan rad u Hrvatskoj. U tom periodu bio je primoran da troši sopstveni novac na osnovne potrebe, uključujući hranu i higijenske potrepštine, što ga je koštalo između 400 i 500 evra. Kako bi preživeo, morao je da pozajmljuje novac od porodice i prijatelja u Srbiji.
Kontakt sa agentom agencije koja je organizovala posao nije doneo olakšanje. Agent je ignorisao njegove molbe za pomoć i ponašao se kao da nije nadležan za probleme radnika. Kada je napokon počeo da radi, razočaranje je bilo još veće – pet dana napornog rada donelo mu je svega 20 evra bakšiša. Osim što je bio u finansijskoj krizi, mladić je osećao i psihološku iscrpljenost, prevaru i zapostavljenost.
Shvativši da više nema snage da ostane, odlučio je zajedno sa prijateljem da se vrati u Srbiju. Pre odlaska kontaktirali su menadžera restorana da se raspitaju o mogućim posledicama neodrađenog otkaznog roka, i dobili uveravanja da agencija neće praviti problem. Međutim, problemi su se nastavili kada je došlo vreme za isplatu. Kontakt sa agencijom rezultirao je samo obećanjem da će novac biti uplaćen 15. jula, ali uplata nikada nije stigla, a agent se više nije javljao. I pored upornosti, mladić do danas nije video ni evro zarađenog novca.
- U svojoj objavi na Redditu izrazio je ogorčenje zbog nepravde koju je doživeo. Istakao je da, iako iznos nije ogroman, iskustvo gladi i prevare ne može zanemariti. On tvrdi da nije jedini prevaren – navodno su neki radnici imali fizičke sukobe sa agentom, što je rezultiralo hospitalizacijom. Njegova objava nije samo zahtev za savetom o novcu, već pre svega želja da podeli iskustvo i upozori druge koji razmišljaju o sličnom angažmanu.
- Komentari zajednice bili su uglavnom puni podrške, uz potvrdu da ovakve situacije nisu retke. Sezonski radnici koji posao traže preko nesertifikovanih posrednika često prolaze kroz slične ili čak gore scenarije, suočavajući se sa nepoštenjem, lošim uslovima rada i pretnjom finansijskog iskorišćavanja.
Ova priča služi kao važan podsetnik na potrebu za većom zaštitom radnika, strožom kontrolom agencija koje nude sezonske poslove i širenjem informisanosti mladih ljudi o pravima i rizicima ovakvih angažmana. U potrazi za boljim životnim uslovima, mnogi postaju laka meta nepoštenih poslodavaca i posrednika koji profitiraju na tuđoj potrebi i nevolji. Mladićev primer naglašava koliko je važno da se informišemo pre nego što prihvatimo posao, proverimo ugovore i agencije, kao i da ne zanemarimo sopstvenu bezbednost i dostojanstvo.
Sezonski rad, iako često idealizovan kao prilika za brzu zaradu i iskustvo u inostranstvu, nosi sa sobom i brojne rizike, naročito kada se radi preko nesertifikovanih posrednika ili kada radnici nisu dovoljno informisani o zakonskim regulativama zemlje domaćina. Ovakve situacije pokazuju da je informisanost ključna, kao i potreba za jasnom komunikacijom i ugovornim obavezama koje štite prava radnika.
Mladićeva priča je i apel zajednici i upozorenje potencijalnim radnicima – da budu oprezni, da se raspitaju o agencijama i poslodavcima i da uvek imaju plan B za neočekivane situacije. Njegovo iskustvo, iako bolno, može poslužiti kao vredna lekcija za sve one koji planiraju da rade van svoje zemlje, kako bi izbegli slična poniženja i finansijske gubitke.
Ona podseća da radnička prava nisu samo formalnost, već zaštita koja može sprečiti nesigurnost, prevaru i psihološki pritisak. Svesni toga, mladi ljudi mogu doneti promišljenije odluke, smanjiti rizike i bolje se pripremiti za izazove koji ih očekuju u potrazi za boljim životom i finansijskom sigurnošću.
