Đole Đogani se razočarao u Brenu još pre nekoliko godina, a istina o njihovom odnosu tek je nedavno postala poznata. Poznati koreograf i pevač ispričao je da je bio razočaran ponašanjem Lepe Brene, koja, uprkos dugogodišnjoj saradnji i njegovim koreografijama za njene koncerte, nije pokazala podršku za njegov rad. Đogani, koji je sa Brenom radio na velikim projektima, među kojima je bio i popularni film „Hajde da se volimo“, podelio je svoja osećanja i razočaranje.
Razlog razočaranja
Đogani je objasnio da je Brena tokom godina bila distancirana prema njemu. Razlog njegovog razočaranja leži u tome što nije dobio odgovore na svoje pozive, posebno u vezi sa njegovim dokumentarnim filmom “Život i scena”. Iako je Brena bila tema u njegovom filmu, Đogani je morao da izostavi materijal sa njom jer nije dobio njen pristanak za učešće. Zanimljivo je da je Đogani sa Draganom Mirković imao mnogo lepšu saradnju i podršku, jer je ona bez problema pristala da učestvuje u njegovom dokumentarcu.
Neodgovaranje na pozive
Đogani je rekao da je pokušao da kontaktira Brenu kako bi je pozvao na intervju za svoj film, ali nije dobio nikakav odgovor. Zvao je njen tim putem menadžera, ali nijednom nije dobio odgovor. Iako je ovo bio veliki udarac za njega, Đogani je istakao da je kasnije ipak pristao da se pojavi u Breninom dokumentarcu “Godine slatkog greha”, u kojem je ona pozvala mnoge umetnike sa kojima je sarađivala tokom svoje karijere.
Različiti pristupi
Njihov odnos se, kako je Đogani priznao, bazirao na formalnim susretima i ljubaznim pozdravima, ali nikada nisu razgovarali o prošlim nesuglasicama. On je naglasio da njihovi odnosi nisu bili isti kao sa Draganom Mirković, koja je uvek bila uz njega, dok je Brena pokazivala visoku distancu. Đogani je u intervjuu rekao da je Brena možda smatrala da on nije dovoljno relevantan ili značajan za njene projekte, te da nije imala interes da bude deo njegovog filma.
Đoganijev film i njegov apel
Đogani je pohvalio svoj dokumentarni film, rekavši da je on emotivno bogat i da donosi snažnu poruku. Po njegovom mišljenju, film koji je radio šest godina prikazuje njegovu životnu priču, počevši od toga kako je izrastao iz siromaštva i postao prepoznatljiv umetnik. On veruje da je njegov film dobar primer za mlade ljude, koji mogu naučiti kako da uspeju trudom i radom.
Međutim, Đogani je bio tužan jer smatra da film nije dobio dovoljnu pažnju. Da je Brena podržala njegov rad, smatra da bi se sve mnogo bolje razvilo. Kako je rekao, bilo bi mnogo korisnije da je ona rekla: „Đole, ovo je lepo, hajde da to malo poguramo“, umesto da ga ignoriše. Podrška kolege bila bi za njega veoma značajna i značajno bi uticala na uspeh filma.
Zaključak
Đole Đogani se definitivno razocarao u Brenu, posebno kada nije dobio potrebnu podršku za svoj dokumentarni film, u koji je uložio mnogo truda. Iako je bio deo njenog filma, njegov osjećaj za poštovanje i prijateljstvo nije bio uzvraćen. Đogani je izrazio žaljenje što nije imao mogućnost da zajedno sa Brenom učini više u promovisanju svojih projekata.
Na kraju, Đogani je izjavio da je za njega najvažnija poruka koju nosi film – da i ljudi iz skromnih uslova mogu postići veliki uspeh kroz posvećenost i rad
