Tamara Misirlić je mlada humanitarka iz Vranja koja svojim nesebičnim delima oduševljava region i svet. Sa samo 22 godine, ova izuzetna devojka uspela je da pomogne više od 200 porodica, pruži podršku starim i nemoćnim osobama, obezbedi siguran dom onima koji su živeli u krajnje nehumanim uslovima i donese osmeh mnogim mališanima.
Pored toga, studira dva fakulteta i bavila se profesionalnim sportom, ali njena najveća strast ostaje humanitarni rad, koji ju je odveo čak i do Ugande. Njena priča privukla je veliku pažnju kada je gostovala u podkastu “Nešto moje”, gde je otkrila detalje o svom radu, rizicima koje je preuzela i nebrojenim izazovima s kojima se suočila.
Rizikovanje sopstvenog zdravlja zbog pomaganja drugima
Humanitarni rad nije samo puko davanje donacija ili organizacija akcija – to je angažovanje srcem i dušom, što je Tamara više puta dokazala. Njen odlazak u Ugandu bio je jedan od najvećih izazova, jer se radi o području sa visokom stopom zaraznih bolesti. Uprkos opasnostima, ona i njen tim nisu dvaput razmišljali o odlasku, jer im je jedini cilj bio da pruže pomoć ljudima kojima je to najpotrebnije.
“Koliko puta sam rizikovala svoj život… Put u Ugandu, na primer, to je malarično područje, puno zaraznih bolesti, ali nama ništa od toga nije bilo bitno”, izjavila je Tamara.
Učila je ljude osnovnim higijenskim navikama, pomagala u izgradnji domova i radila na poboljšanju uslova života najugroženijih. Međutim, taj rad je imao i svoju cenu. Kada je radila na renoviranju doma jedne bake u Srbiji, zbog izloženosti prljavštini i nehigijenskim uslovima, dobila je ozbiljnu infekciju koja joj je ugrozila zdravlje.
“Nakon par dana krenule su mi žive rane po telu. Imala sam temperaturu, zaspala sam na pumpi u autu, nisu mogli da me probude… Odveli su me u bolnicu, gde sam dobila infuziju. Nisam mogla da jedem, da pijem. Dobila sam zaraznu bolest jer nemam imunitet za takve stvari”, priseća se Tamara.
Lekari su joj savetovali da nosi rukavice i masku dok pomaže drugima, ali ona to nije mogla da prihvati. “Jednostavno, ne mogu da odem kod nekog i da ga zagrlim sa rukavicama i maskom. Ljudima fali zagrljaj.”
Teške priče iz Ugande i Srbije
Tokom boravka u Ugandi, srela je dečaka koji je imao strašne rane po telu i trpeo velike bolove. Bez lekara i osnovne medicinske nege, njegovo stanje je bilo kritično.
“On nije ni plakao, jer tamo deca nemaju pristup lekarima. Samo je sedeo i trpeo bolove. Čim sam ga videla, odmah smo mu nabavili lekove i masti. Brinula sam o njemu četiri dana dok mu rane nisu zarasle”, priča Tamara.
Ipak, jednako teške priče srela je i u Srbiji. Posebno je potresna priča sestara Dimitrov koje su živele u sobi sa ovcama.
“Kad sam ih pitala zašto spavaju na zemlji sa njima, one su rekle da su i životinje živa bića i da nemaju gde drugde da ih drže. Zahvaljujući donacijama, uspeli smo da im izgradimo kuću i sada su dobro.”
Još jedan slučaj koji je ostavio snažan utisak na Tamaru bio je deka Mile, koji je živeo u strašnim uslovima, okružen bubašvabama, miševima i zmijama.
“Kad sam ga videla, nisam mogla da izdržim, samo sam sela pored njega i počela da plačem. On me je pitao zašto plačem, a meni je ličio na mog deku. Izveli smo ga iz te kuće i smestili u hotel dok su majstori počeli sa radovima. Sada ima normalne uslove za život.”
Snaga humanosti i promena života
Tamara nije pomogla samo odraslima i starijima – njen rad obuhvata i decu kojima je omogućila bolji život. Primer iz Kragujevca, gde su živeli majka i sin u teškim uslovima, ostavio je poseban trag. “Sin je bio u teškoj depresiji, nije izlazio iz kreveta. Išli smo zajedno u kupovinu, kupili mu novu odeću, popili kafu, ručali… Kada smo se vratili i kada su majstori krenuli sa radovima, on je odjednom dobio snagu i volju da nam se pridruži. To mu je promenilo život.”
Za Tamaru, najveći uspeh nije samo pružiti materijalnu pomoć, već doneti nadu i osmeh onima kojima je najpotrebnije. “Kada vidim koliko dece sada ide u školu, koliko njih je dobilo priliku za normalno detinjstvo, to mi je najveći uspeh. Pomoći nekom da ima bolji život, to je kruna svega”, zaključuje Tamara.
Njena priča je inspiracija svima – da humanost nema granice, da su saosećanje i ljubav moćne sile koje mogu promeniti svet. Tamara Misirlić je dokaz da jedna osoba može napraviti razliku i osvetliti živote onih koji su izgubili nadu.
