U današnjem članku, predstaviću vam jednu emotivnu priču koja vas sigurno neće ostaviti ravnodušnima. Ovo je priča o ženi koja je prošla kroz teške trenutke u svom životu, ali i o neobičnoj djevojčici koja je uspjela da je dirne na način na koji niko nije mogao.
- Gradska bolnica bila je preplavljena tišinom, dok su koraci posetilaca odzvanjali praznim hodnicima. Ana je prolazila kroz uske hodnike, držeći svoju torbu čvrsto uz sebe, kao da u njoj krije nešto mnogo više od papira sa medicinskim terminima. Njen muž Marko ležao je na odeljenju intenzivne njege, a Ana je imala osećaj da je napustila previše puta. Njegovo stanje je bilo kritično, a ona nije bila sigurna da li ima pravo da bude uz njega u tim trenucima.
Ispred odeljenja, na klupi, sedila je djevojčica. Mršava, u poderanoj jakni, sa očima koje su bile prevelike za njeno sitno lice. U rukama je držala praznu plastičnu čašu, ne pomerajući pogled sa pločica poda. Ana je primetila djevojčicu tek kada su se njihovi pogledi sreli. Bio je to pogled koji je nosio neku neobjašnjivu ozbiljnost, suviše zrelu za jedno dijete.
„Čekate nekoga?“ upitala je Ana, samo da prekrati napetu tišinu koja je vladala.„Svi nekoga čekamo,“ odgovorila je djevojčica tihim, gotovo ozbiljnim glasom, bez osmeha.Ana je sela pored nje, mada nije želela razgovor. Pokušala je da iz torbe izvuče čokoladicu i pruži je djevojčici, ali ona je samo spustila čokoladu pored sebe, ne pomerajući pogled. Zatim je djevojčica rekla nešto što je Ani potpuno oduzelo dah: „Ako ga voliš, reci mu. Ne čekaj.“
- Ana je ostala bez reči. Kako je mogla znati o kome govori? „Kako znaš…?“ upitala je, ali djevojčica je samo spustila pogled i osmehnula se, osmehom koji je izgledao više kao izraz mudrosti nego dečije radosti. „Svi znamo,“ šapnula je.
Kada je Ana ušla u sobu u kojoj je ležao njen muž Marko, njegov izgled je bio krhak i slab. Aparati su merenjem njegovih otkucaja i disanja pokazivali koliko su dani postajali sve manji. Ana nije mogla da sedne pored njega. Njeno srce bilo je preteško, kao teret sa svim rečima koje je godinama držala za sebe. Koliko puta je mogla da mu kaže da ga voli, a nije? Koliko puta je izbegavala te reči?
U tihom trenutku, Ana je spustila ruku na njegovu ruku, i prvi put nakon mnogo godina osećala vezu koja je bila, sada više nego ikad, krhka. „Marko,“ prošaptala je, boreći se da ne zaplače, „žao mi je. I… volim te.“Iako nije bilo odgovora, Ana je osetila slab pritisak njegovog prsta na njenoj ruci, kao da je to bila poslednja potvrda svega što je godinama ćutala. Poslednja reč. Poslednje oproštajno potvrđivanje.
Doktori su je potom zamolili da izađe iz sobe, a kada se vratila kroz hodnik, klupa ispred odeljenja bila je prazna. Djevojčica više nije bila tu.Marko je preminuo nekoliko dana kasnije. Na sahrani je Ana izgledala dostojanstveno i hladno, kao što je to obično činila, ali u sebi je nosila istinu koju niko nije znao: da je, barem u poslednjem trenutku, izgovorila reči koje je celog života prećutkivala.
- Meseci su prolazili, a Ana je, u znak zahvalnosti, odlučila da volontira u bolnici. Donosila je knjige, sokove i razgovarala s decom koja nisu imala nikoga. Nikada više nije srela djevojčicu, ali svako dete koje je sedilo na klupi podsećalo je na nju.Jednog dana, dok je izlazila iz bolnice, pronašla je zgužvani papir na istoj klupi. Bio je to crtež: muškarac, žena i mala djevojčica sa krilima. Na dnu crteža stajalo je nespretno napisano: „Uspjela si.“
Ana je pritisnula papir uz svoju grudi i zaplakala. Nisu to bile suze bola, već suze olakšanja. Shvatila je da djevojčica možda nikada nije bila stvarna. Možda je bila anđeo, možda glas njene savesti. No, ono što je bilo najvažnije je da je čula ono što je morala čuti.Prvi put nakon mnogo godina, Ana je konačno osetila da je živa.
