Devojčica pitala za hranu – ono što je usledilo vratilo veru u ljude

Le Jardin je bio restoran gdje je luksuz bio prisutan u svakom detalju. Zlatni lusteri, kristalne čaše i jelovnik koji je mogao koštati cijelu mjesečnu platu većine ljudi – sve je to činilo atmosferu gotovo nepojmljivo bogatom.

• Unutar tog luksuza, za stolom je sedeo Richard Hale, milijarder i vlasnik ogromnog poslovnog carstva, potpuno sam, dok su mu telohranitelji stajali u pozadini. Richard je bio naviknut na poglede i šaputanja kada bi prolazio kroz prostorije, ali tog dana, nešto što je čuo, nateralo ga je da se trgne.

“Imate li nešto od juče… možda ostatke?” čuo je mali, nevin glas. Okrenuo se i ugledao devojčicu, koja nije imala više od sedam godina. Njena haljinica bila je izbledela i zakrpljena, a cipele gotovo pocepane. Njene oči bile su ogromne, preplavljene strahom i nesigurnošću, kao da se bojala da će je neko izbaciti pre nego što dobije odgovor.

Konobar je odmah pritrčao, lice mu je pocrvenelo od stida. “Gospodine, izvinjavam se, odmah ću je izvesti napolje…” rekao je, pokušavajući da ukloni devojčicu. Međutim, Richard je podigao ruku i smireno rekao: “Ne, pusti je.”

• Iako je u restoranu bilo tišina, svi su zapravo s nestrpljenjem gledali. Richard je pogledao devojčicu i, tiho, ali odlučno, pitao: “Kako se zoveš?” Devojčica je šapnula: “M-Maja.” Čuo se njen tihi glas, kao da se boji da bi mogla biti izbačena. “Ne tražim puno,” nastavila je, “samo… ako nećete pojesti.” Ove reči su izbušile Richardovo srce.

U tom trenutku, Richard je pomislio na svoje detinjstvo, kada je osećao glad koja ga je mučila i na svoju majku koja bi se pretvarala da nije gladna samo da bi on mogao da jede. Bez daljnjeg razmišljanja, povukao je stolicu pored sebe i rekao rečenicu zbog koje su svi u restoranu zadrhtali. “Sedi. Večeraćeš sa mnom.” Gosti su ostali zapanjeni, a mnogi su progutali knedlu. Konobar je prišao nesigurno, a Richard ga je prekinuo: “Donešite meni i gospođici ovde sve najbolje što imate iz kuhinje,” rekao je, “i neka kuvar pripremi dečji obrok – ali pravi, ne nešto sitno. Ona je gladna.”

Maja je polako sela na stolicu, noge joj nisu doticale pod. Pogledala je u bele stolnjake, kristalne čaše i jelo koje je donosio konobar kao da je to blago. Prvo je stigla topla supa. Maja je pogledala Richarda, kao da traži dozvolu. “Jedite, Majo,” rekao je blago. “Sve je za tebe.” Prvi zalogaj ju je naterao da zadrhti, ali nije prestajala da jede. Polako, ali sigurno, kao da se bojala da će neko oduzeti tanjir pre nego što završi.

Ljudi sa susednih stolova počeli su tiho da šapuću, a neki su se stideli svojih misli. U tom trenutku, jedna starija dama ustala je, prišla Richardu i tiho mu rekla: “Ono što ste učinili… vratilo mi je veru u ljude.” Taj trenutak ostao je u sećanju svih prisutnih. Nakon večere, Richard je platio račun i poveo Maju napolje. Limuzina je čekala. “Gde živiš?” pitao je. Maja je slegnula ramenima: “Nemam gde. Spavam iza pekare. Mama… mama je bolesna.”

• Richardove reči su odjekivale u njegovim ušima, ali nisu ga zaustavile. Seo je u auto i rekao vozaču da ih odveze do pekare. Kada su stigli, ugledao je mladu ženu omotanu u staro ćebe, koja je bila bleda i drhtala. “Vi ste Majina majka?” pitao je, a žena je klimnula glavom, suze su joj punile oči. “Hvala vam što ste joj dali da jede,” rekla je. Richard je naredio svom telohranitelju da odmah zove privatnog lekara i obezbedi smeštaj za njih dok ne nađu trajnije rešenje.

Te noći, Richard je prvi put nakon mnogo godina sedeo sa detetom i njenom majkom u svom domu, daleko od kamera i poslovnih sastanaka. Gledao je kako Maja spokojno spava u čistom krevetu i osetio nešto što nijedno bogatstvo nije moglo da mu pruži – osećaj da je učinio pravu stvar. Sledećih meseci, Richard je pokrenuo fondaciju za pomoć deci bez doma i njihovim porodicama. Njegov čin iz restorana postao je vest, ali ono što je ljude najviše dirnulo bio je prizor njega i Maje kako sade drvo u parku, kao simbol otvaranja skloništa za decu.

• “Za tebe,” rekao je, klečeći pored male devojčice. “Da nikada više ne moraš da pitaš za ostatke.” Maja ga je zagrlila i šapnula: “Hvala ti, čiko Ričarde.” I po prvi put, Richard je zaplakao – ne zbog bola, već zbog radosti.