U današnjem članku, pričat ćemo o dirljivoj životnoj priči žene koja je kroz mnogo teškoća prolazila, ali je ljubav i posvećenost svom sinu pronašla svoj mir tek mnogo godina kasnije.
- Južna vrućina je žarila selo u kojem je Hanh živela. Tlo je bilo suvo, a vazduh je stajao nepomično. Ptice su se sklonile u hlad, a Hanh je sedela na pragu svoje kuće, skupljajući grane za vatru kako bi pripremila obrok. Njene ruke bile su ispucale i grube, ožiljci od teškog rada bili su vidljivi na njenoj koži. Navikla je na ove tragove jer su bili deo njenog života, uspomene koje nije mogla zaboraviti.
Dok je radila, njen desetogodišnji sin Minh je stajao na vratima, posmatrajući je. Njegov pogled je bio pun radoznalosti, a u očima je nosio mirnu, nežnu pažnju koju je Hanh dobro poznavala, jer je bila ista kao ona koju je nekada videla u očima njegovog oca. U tom trenutku, Minh je tiho upitao: „Mama, zašto nemam tatu kao druga deca?“
- Srce joj je stalo. Iako je znala da će to pitanje jednog dana doći, bila je spremna da ga odgovori, ali nije imala jednostavan odgovor. Provela je deset godina pripremajući se za taj trenutak, ali nijedan odgovor nije mogao da zvuči iskreno. U tom trenutku, Hanh je jednostavno smireno rekla: „Hajde, pomozi mi da sakupimo ove grane.“ Minh je prišao i kleknuo pored nje, a potom je tiho rekao: „Danas je u školi bio Lanin tata. Dao joj je novi ranac. A gde je moj?“
Hanh je ćutala, osećajući stezanje u grudima. „Tvoj tata te je jako voleo“, rekla je, „Ali morao je da ode.“ Minh je zatim pitao: „Kada će se vratiti?“ „Ne znam, sine“, šaptala je Hanh, „Ne znam.“
- Bilo je to vreme kada je Hanh bila mlada, imala je samo dvadeset dve godine kada je upoznala Tana. Bio je gradskog porekla, samouveren i obrazovan, a susret sa njim bio je potpuno drugačiji od svega što je do tada znala. Njegovo obećanje da će se vratiti, oženiti je i zajedno živeti bilo je ispunjeno ljubavlju i željom da grade budućnost. Međutim, nakon što je Tan otišao, Hanh je čekala, pisala pisma, ali odgovora nije bilo. Glasine su počele da kruže, ljudi su je kritikovali, a ona je ostala sama sa svojim roditeljima i sinom.
Kada je Minh došao na svet, Hanh je bila sama, a mnogi su joj govorili da su ona i njen sin osuđeni na glad i siromaštvo. No, ona nije odustajala, verovala je da će obezbediti bolji život za svog sina. Kroz godine je radila različite poslove, od poljoprivrede do čišćenja kuća, kako bi obezbedila osnovne potrebe.
- Hanh se trudila da Minh ne oskudeva, uprkos tome što su ga deca zadirkivala u školi. „Imate mene“, govorila mu je. Iako su prošle godine, i dalje je noću gledala Tanovu fotografiju, pitajući se zašto se nije vratio.
I tako je prošlo deset godina. Tog dana, dok je Hanh šila školsku uniformu za svog sina, čula je neobičan zvuk motora. Iz tri crna automobila su izašli ljudi, a jedan od njih je prišao Hanh. Bio je to Tanov otac, koji je došao da joj saopšti veliku istinu. Tan je umro u nesreći na putu prema njoj, a njegove poslednje reči su bile: „Biću otac.“
- Tako je Minh saznao da njegov otac nije otišao iz njihovih života, nego je jednostavno nestao pre nego što je mogao da se vrati. Tanov otac joj je pokazao fotografiju i sobe koje je Tan pripremio za Minh, a Hanh je osetila mir, jer je napokon saznala da je njen sin bio voljen i da je njegov otac želeo da bude deo njegovog života.
Hanh i Minh su otišli u veliki grad, gde je Minh upoznao Tanovu majku. Kad je stigao, žena je zaplakala, rekavši da je Minh isti kao njegov otac. Tada je Hanh shvatila da se život ponekad vraća onome što je izgubljeno, da ponekad treba da prođeš kroz bol da bi pronašao mir.
Danas, Minh više ne postavlja pitanja o svom ocu. Sada zna istinu – njegov otac ga je voleo, ali nije stigao da se vrati. I svaki put kad Hanh pogleda svog sina, vidi isti osmeh kao onaj koji je jednom ubrzavao njeno srce, i sada zna da je Tan, na svoj način, ipak bio tu – u životu njihovog sina
