U današnjem članku pišemo o izuzetnoj životnoj priči koja nas podseća na snagu ljubaznosti, žrtvovanja i vraćanja dugova. Ova priča se fokusira na Dedu Rasima, jednostavnog starca koji je živeo u skromnim uslovima, ali koji je sa velikim srcem pomogao nepoznatom strancu u trenutku kada mu je to bilo najpotrebnije.
- Život mu je zauzvrat vratio neverovatan dar, koji nas podseća na to da istinska vrednost osobe nije u imetku, već u njegovim dobrim delima.Zima 1995. godine bila je veoma oštra. Rasim je bio portir u jednoj staroj zgradi opštine, gde je za mizernu platu jedva mogao da pokrije osnovne životne potrebe. Njegove čizme, stari vojnički model koje je popravljal žicom i katranom, bile su jedina zaštita od hladnoće.
Jednog dana, pri kraju radnog vremena, pred njegovim vratima pojavio se nepoznati čovek, izbeglica koji je pobegao od rata. Bio je smrznut, mokar i sa prstima koji su počeli da otkazuju. Rasim, iako je znao da su mu te čizme jedini način da preživi zimu, nije oklevao. Bez razmišljanja, skinuo je čizme i dao ih strancu, govoreći mu: „Uzmi, sinko, tebi treba više nego meni.“
- Rasim je za ovu nesebičnost platio visoku cenu. Morajući da pređe nekoliko stotina metara do svog doma u papučama, uskoro je završio u bolnici s teškom upalom pluća. Iako su komšije zadirkivale njegovu žrtvu, Rasim nikada nije zažalio zbog svog postupka. Ova gesta bila je samo trenutna, ali nije bila zaboravljena. Godine su prolazile, Rasim je ostao siromašan, živeći u istoj skromnoj kući, a njegova žrtva iz prošlosti činila se kao daleki, nevažni događaj.
Međutim, dve decenije kasnije, život je imao iznenađenje za njega. Jednog sunčanog petka, pred njegovim domom zaustavila se kolona luksuznih automobila. Iz crnog Mercedesa izašao je čovek kojeg Rasim nije odmah prepoznao, ali koji je došao da mu se oduži. Bio je to Jusuf, izbeglica kojem je Rasim pre dvadeset godina dao svoje jedine čizme. Jusuf je sada bio uspešan čovek, vlasnik velike fabrike obuće u Nemačkoj. Nikada nije zaboravio Rasimovu nesebičnost i odlučio je da mu se oduži na način koji niko nije mogao očekivati.
- Jusuf je donio poklon – par najkvalitetnijih kožnih čizama, simbol njegovog uspeha. Uz to, donio je i kutiju punu novca, kao penziju za sve godine koje je Rasim proveo u siromaštvu. Jusuf je, dok su komšije gledale u šoku, rekao: „Ne trebaš vilu, Rasime. Ti zaslužuješ miran život, bez brige o tome kako ćeš preživeti zimu.“
Rasim je bio duboko dirnut, ali je skromno odgovorio: „Ne treba mi vila, samo mi treba da znam da je vredilo.“ Jusuf mu je sa suzama odgovorio: „Vrijedilo je. Spasio si život i to nikada nećemo zaboraviti.“
Ova priča nas podseća da prava vrednost osobe nije u njenom bogatstvu, već u sposobnosti da pomaže i deli. Rasim je bio jednostavan čovek, možda nazvan ludim od strane komšija zbog svoje žrtve, ali njegova dobra dela nisu bila uzaludna. Upravo ta nesebičnost, ljubaznost i spremnost na žrtvu oblikuju istinsku vrednost osobe. Iako je Rasim bio siromašan, njegov život bio je bogat ljubavlju i dobrotom, a ta dobra dela su se na kraju vratila u obliku velikog poklona, koji mu je obezbedio miran život do kraja
