Odnosi unutar porodice često mogu biti izvor velike ljubavi i podrške, ali isto tako mogu postati i ozbiljan izvor bola i tuge. Jedna takva potresna priča dolazi od žene po imenu Sanja, koja je nakon svega što je učinila za svoju decu, doživela ozbiljan emocionalni udarac od strane svojih odraslih potomaka. Njena priča otkriva ne samo duboku porodičnu tragediju, već i kompleksne probleme vezane za nacionalne predrasude i identitet.
- Sanja je odrasla u Bosni i Hercegovini, a kasnije je sa svojim mužem Nemcem došla u Srbiju. Zajedno su imali troje dece koja su odrasla u zajedničkom domu. Iako su njeni roditeljski napori bili usmereni na ljubav i sigurnost njene porodice, njen brak je bio daleko od savršenog. Suprug je bio alkoholičar, što je dodatno otežavalo život, ali ona je uprkos tome činila sve da zaštiti svoju decu od negativnih uticaja tog problema. Često je morala da podnosi neprihvatljivo ponašanje svog muža, koji je ponekad bio agresivan, ali je sve to činila u nadi da će njena deca imati bolji život.
Kako su godine prolazile, deca su odrasla i ostvarila uspešne karijere. Međutim, Sanja se suočava sa šokantnom stvarnošću – njeni odrasli potomci su je odbacili. Iako je bila ponosna na njihove uspehe, nije mogla da ne primeti kako su prestali da komuniciraju sa njom. Deca su, navodno, imala probleme sa njenim poreklom. Naime, zbog toga što je ona poreklom iz Bosne, deca su, prema njenim rečima, prestala da je zovu “mama” i počela da je tretiraju kao nekog kog se stide.
- Ovaj odnos odbacivanja postao je još očigledniji kada su je deca direktno suočila sa svojim osećanjima, govoreći joj da se stide nje zbog njenog porekla. Za njih, kao odrasle osobe koje su ostvarile uspeh u životu, važno je bilo samo nacionalno poreklo, a ne sve što je Sanja učinila za njih tokom njihovog odrastanja. Nacionalizam je u ovom slučaju postao prepreka u porodičnim odnosima, jer su njena deca smatrala da je njihova majka, zbog svog porekla, niže vredna i da ne pripada društvu u kojem su odrasli.
Sanja se oseća razočarano i potpuno odbačeno. Iako je svu svoju energiju posvetila odgajanju svoje dece, učinila je sve da im život bude bolji, sada se oseća kao “poslednje đubre”. Nije mogla da shvati zašto se njeni potomci ponašaju prema njoj na taj način. Njena patnja dolazi iz činjenice da, uprkos svemu što je učinila, nije bila sposobna da spreči ovo emocionalno udaljavanje. Žena koja je bila stvorena da voli i vodi svoju decu sada se nalazi u situaciji u kojoj je ne prepoznaju, a još gore – ne žele da je imaju u svom životu.
- Uzrok problema leži u tome što je njena deca nisu smatrala dovoljno „dobrim“ članom porodice zbog svog porekla. Iako je Sanja bila posvećena majka koja je sve žrtvovala za svoju decu, njeno poreklo je postalo neprelazna prepreka za njihove međusobne odnose. Iz toga je jasno da prejudiciranje na osnovu etničkog porekla može duboko uticati na porodične odnose, koji su u ovom slučaju doživeli ozbiljan pad zbog nesređenih emocija i nesvesnih predrasuda.
Iako se deca ne slažu sa njom, Sanja ne prestaje da bude ponosna na njihov uspeh i veruje da je dala sve od sebe kako bi ih odgojila na pravi način. Međutim, njihova reakcija na njen etnički identitet nije samo duboko emocionalno bolna za nju, već pokazuje kako se nacionalizam može koristiti kao opravdanje za odbačaj i nepoštovanje onoga ko je stvoren da ih voli i štiti.
Zaključak:
- Ova priča o Sanji, majci koja je dala svoj život za svoju decu, ali na kraju bila odbačena zbog svog porekla, predstavlja ozbiljnu kritiku ne samo porodičnih odnosa, već i duboko ukorenjenih nacionalnih i društvenih predrasuda. Ona nas podseća da, bez obzira na to koliko trudili da budemo dobri roditelji, u svetu prepunom nacionalnih razlika i stereotipa, ljubav i poštovanje ne bi trebalo zavisiti od nečijeg porekla, već od onoga što stvaramo kao ljudi u odnosima.
Prejudiciranje može biti opasno za porodične veze, a prihvatanje i razumevanje trebalo bi da budu osnovne vrednosti na kojima se temelje svi međuljudski odnosi.
