Na Balkanu, naročito u severnoj Albaniji i na Kosovu, postoji stara, gotovo zaboravljena tradicija koja se veže uz žene koje su se tokom svog života zaklevale na celibat i preuzele identitet muškaraca. Ove žene, poznate kao burneše ili virdžine, donose drastične životne odluke koje im omogućavaju da prežive u društvu koje je u velikoj meri bilo isključivo za muškarce. Ovaj običaj, koji je sve ređi, postao je simbol borbe za slobodu i nezavisnost, ali i sveta u kojem su žene bile prisiljene da se prilagode vrlo strogim pravilima.
Đustina Grišaj, koja je jedna od poslednjih virdžina, živi u planinskoj dolini Lepuša, koja je deo severne Albanije. Sa 23 godine, Đustina je donela odluku koja je promenila njen život. Ova odluka, da postane burneša, omogućila joj je da preuzme odgovornost za svoju porodicu i izbegne život predviđen za žene u tom društvu, gde je brak i porodica bili jedini prihvaćeni izbor.
Tradiocionalna pozicija žene na Balkanu
Život u albanskim planinama bio je težak, a status žene još teži. U društvu koje je bilo duboko ukorenjeno u patrijarhalnim normama, žene su bile podložne strogim pravilima i često nisu imale prava da odlučuju o svom životu. Ukoliko nisu bile udate, njihova jedina opcija bila je da postanu burneše. Ovaj status je ženama davao prava koja su inače bila dostupna samo muškarcima: slobodu kretanja, upravljanje imanjem, pa čak i mogućnost da preuzmu ulogu glave porodice.
Đustina je, iz nužde, postala burneša. Po smrti svog oca, a usled velike siromaštva koje je zadesilo njenu porodicu, odlučila je da se zakune na celibat, kako bi mogla da se brine o svojoj majci i šestoro braće i sestara. Tako je postala vođa porodice, preuzimajući ulogu koju bi inače imao muškarac u njenoj zajednici.
Iako je njen život u mnogo čemu ličio na tradicionalni život žena tog vremena – vođenje domaćinstva, briga o stoci, obavljanje poljoprivrednih poslova – Đustina nije nosila ženske haljine niti je prihvatala društvene norme koje su se očekivale od nje. Umesto toga, oblačila je odeću poput muškaraca i u svom selu bila viđena kao “muškarac” u ženskom telu, što joj je omogućilo da slobodno odlučuje o svojoj sudbini.
Spoznavanje tradicije kroz život
Kao burneša, Đustina nije bila samo “slobodna žena”, već je postala i čuvar tradicije. Bavi se lečenjem lekovitim biljem, veštinom koju je nasledila od svog oca, i tu veštinu sada želi preneti na svoju nećaku. Iako bi mnogi očekivali da će njen život biti “usamljen”, Đustina je zadovoljna svojim životom, u kojem je, kako kaže, ispunila svoju dužnost prema porodici i zajednici.
Međutim, uprkos tome što je njena tradicija bila ključna za njenu sposobnost da preživi, Đustina priznaje da se ona i njen način života danas smatraju neobičnim. Tradicija burneša je na izdisaju, a mlade devojke više ne teže ovom statusu. Prema rečima njene nećake Valerijane, koja se odselila u Tiranu kako bi studirala, danas mlade žene ne žele da postanu zaklete device. Danas se za žene u Albaniji otvaraju drugi horizonti, i one ne moraju više da donose takve drastične odluke kako bi postigle slobodu.
Značaj tradicije burneša
Ova tradicija nije bila vezana za rodni identitet, niti je predstavljala način da se žena “pretvori u muškarca”. Na osnovu drevnih patrijarhalnih zakona, žene su bile u podređenom položaju, a postati burneša bila je mogućnost da se izađe iz tog okvira i da se žena, uprkos svojoj biologiji, preuzme poziciju koju bi inače zauzeo muškarac. To je omogućilo ženama da prežive u svetu u kojem im nije bilo dozvoljeno da učestvuju u mnogim društvenim i ekonomskim procesima.
Iako mnogi danas smatraju da je ovo tradicija koja je izašla iz mode, ona je još uvek važna za razumevanje struktura moći u Albaniji. Postati burneša značilo je preuzimanje odgovornosti, vođenje porodice i prihvatanje uloge koja je bila van dosega mnogih žena tog vremena.
Smiraj tradicije i borba za ravnopravnost
Društvo u Albaniji se, međutim, menja. Danas, više od tri decenije nakon pada komunizma, žene imaju veća prava, iako su izazovi i dalje prisutni. U savremenom društvu, mlade devojke ne žele da postanu burneše, već da se bore za jednakost i slobodu u svojim životima bez potrebe da preuzmu identitet muškarca. Tradicija burneša, iako postepeno izumire, ukazuje na borbu žena za slobodu u društvu koje je dugo bilo ograničeno rigidnim normama.
Dok se tradicija smiruje, u Albaniji ostaje mnogo prostora za dalji napredak u pitanjima ravnopravnosti i ženskih prava. Iako su žene danas sve više prisutne u političkom i ekonomskom životu, problemi poput rodnog nasilja i rodnih stereotipa i dalje ostaju veliki izazovi. Kroz priče kao što je Đustinina, albanske žene nastavljaju da pišu nove stranice svoje istorije, tražeći jednaka prava i bolje uslove života.
