U jednom selu podno Rtnja, postojala je kapija koju su svi zaobilazili u širokom luku. Niko nije želeo da se približi Milovanu, lokalnom pijancu i nasilniku, a pravi razlog straha nije bio sam Milovan, već strašna zver koja je bila vezana u njegovom dvorištu. Grom, ogroman šarplaninac, izgledao je poput zveri.
- Njegovo krvoločno ponašanje i neprestano lajanje izazivali su strah kod svakog ko bi se našao u njegovoj blizini. Pas je bio vezan na kratkom, zarđalom lancu koji mu je bio urastao u vrat, a svaki pokušaj da se približi bilo kome završavao bi u besnom, neobuzdanom režanju. Seljani su pričali da je to pas kojeg bi jednim ugrizom mogao da ubije čoveka, te su ga nazivali „đavolom“.
Međutim, u tom istom selu živela je baka Verica, sitna udovica koja je svakog dana iz svoje kuće gledala ovog strašnog psa. Za razliku od drugih, ona nije videla opasnog monstruma, već je u njegovim očima prepoznala samo bol i patnju.
- Verica je bila jedina koja je saosećala sa psom i, dok su drugi bežali u strahu, ona je noćima provodila sate posmatrajući kroz prozor kako Grom trpi zlostavljanje. Milovan bi, pijan, tučao psa motkom, gađao ga kamenjem i čak ga ostavljao bez hrane i vode. Grom nije bio rođen da bude zver, to je postao kroz nehuman tretman kojeg je trpeo. Verica je plakala i molila se Svetoj Petki da joj da snage da učini nešto kako bi spasila psa, uprkos tome što su je svi ostali u selu smatrali ludom.
Jednog jutra, nakon što je Grom cvileo celu noć zbog udaraca i hladnoće, Verica je donela odluku. Iako je imala samo trista evra koje je mukom uštedela za svoju sahranu, ona je odlučila da ih potroši na otkup psa. Obukla je svoj najbolji crni kaput, stavila maramu i prešla ulicu. Njene noge su bile slabe, ali srce joj je bilo čvrsto. Ušla je u Milovanovo dvorište i pozvala ga. Milovan, mamuran i besan, izašao je da je ispita, nadajući se da će je zastrašiti, ali Verica nije odustajala. Iako su mu svi govorili da je ludost kupiti psa koji je bio prava opasnost, ona je ostala mirna i odlučna. „Hoću da ga kupim,“ rekla je Verica, pružajući mu sve što je imala. Milovan, zapanjen njenom hrabrošću, nije verovao šta čuje, ali je ipak prihvatio novac i dao joj ključ od lanca kojim je Grom bio vezan.
- Verica je polako prišla psu, dok je Grom rezao i lajao, potpuno spreman da je napadne. No, starica nije pokazivala nikakav strah. Tiho je počela da mu govori, govoreći mu da se ne boji, da nikada više neće biti zlostavljan. U tom trenutku, pas je zastao. Lajanje je utihnulo, a Grom je nagnuo glavu. Osetio je miris dobrote u Verici, nešto što do tada nije poznavao. Polako je otključala katanac i skinula lanac sa njegovog vrata. Pas je nesigurno, gotovo u neverici, krenuo za njom, prateći je do njene kuće. Selo je gledalo kroz prozore, očekujući da vide krv, da čuju krike, ali ono što su videli bilo je pravo čudo. Grom, divlji pas koji je do juče bio predmet straha, sada je koračao mirno pored starice koja mu je pružila ljubav.
- Kada su ušli u Vericinu kuću, starica je učinila nešto što niko nije mogao da zamisli. Donela je topli vodu, očistila psa i skinula teški lanac koji mu je bio urastao u kožu. Grom je bio prestravljen, ali je verovao Verici. Po prvi put u životu, pas je osetio ljubav. Dok je jeo, Verica ga je milovala i šaputala mu nežne reči. I tada se desilo – pas je spustio svoju glavu u njeno krilo, zatvorio oči i ispuštao dug, uzdah, dok je iz njegovih očiju krenula suza. Grom je postao samo jedno ranjeno, pretučeno biće koje je samo želelo ljubav.
Prolazile su nedelje, a Grom je postao verni pratilac Verici. Pas je sada bio miran, pun zahvalnosti i ljubavi. Nije više lajao bez razloga, a u njegovim očima nije bilo više besa, već topline. Verica je svakog dana čuvala svog psa, a Grom je štitio nju. Međutim, prava snaga Groma pokazala se jedne noći kada su u njenu kuću provalili lopovi. Milovali su je misleći da je starica lak plen. Iako su verovali da je Grom i dalje samo opasna zver, pas je pokazao da je njegov bes bio samo maska, a da njegova prava priroda leži u zaštiti onih koje voli. Dvojicu lopova je savladao, sprečivši ih da naneo bilo kakvu štetu Verici.
Policija je zatekla prizor za pamćenje. Dvojica lopova su ležali na podu, moleći za milost, dok je Grom mirno ležao pored Verice, pokazajući svoju vernost i zahvalnost. Sutradan je celo selo došlo kod Verice, ali ovaj put nije donelo samo kafu. Doneli su kosti i meso za Groma, a Milovan, bivši gazda psa, gledao je sa strane, shvatajući da je pas kojeg je smatrao opasnim, sada postao heroj. Verica je zagrlila svog divnog psa, govoreći komšijama da nema loših pasa, samo nesrećnih, i da ljubav može učiniti čudo. Grom je nastavio da živi sa Vericom još deset godina, a kada je ona umrla, pas je legao na njen grob i nije želeo da ga napusti, sve dok njegovo veliko srce nije prestalo da kuca
