Nakon što joj je muž, Noah, tragično preminuo, njen život se potpuno promenio. Zamišljala je kako će to biti svi ovi dani puni bola, tuge, i samoće. Noah je bio vojni pilot u američkom ratnom vazduhoplovstvu, poslan na borbenu misiju iz koje se nikada nije vratio. Bio je njen oslonac, njen partner, njen najbolji prijatelj. Njen svet je s njim nestao.
- Kako je vreme prolazilo, ona i njena deca su pokušavali da se pomire sa njegovim gubitkom, ali to je bilo gotovo nemoguće. Predugo je trajala ta potražnja za nekim ko nikada nije mogao da se vrati, i svi su osećali prazninu koju je ostavio. Ipak, nisu ni slutili da će se desiti nešto što će im vratiti malo nade i svetlosti.
Sve je počelo s jednim buketom divljih cvetova, onim istim vrstama koje je Noah obožavao da joj poklanja, bez posebnog razloga, samo da bi joj uljepšao dan. Ta mala gesta, na prvi pogled banalna, postala je početak nečega što niko nije mogao da objasni. Svaki dan je donosila nešto novo – prvo je to bio mali plišani avion za njenog sina Bena, a zatim lutka u plavoj haljini za Miu, njihovu kćerku. Svaki poklon imao je specifičnu poruku, bez potpisa, ali s jasnim namerama da donese utehu.
- Sutradan je došao paket s vrelim kakaom i porukom „Za najhrabriju mamu“, a pokloni su se nizali dan za danom. Za decu, koji su već odrastali bez oca, to je bila svetlost u tami. Mia je s tugom u očima držala svoju novu igračku i šapnula: „Mama, tata je“. Ben je ozbiljno tvrdio da je čuo Noaha vani, rekavši: „Čuo sam ga napolju, mama. Samo još ne može da uđe.“ Deca su verovala, verovali su da tata nije otišao zauvek. Oni su osećali njegovu prisutnost.
Iako je pokušavala da ih uteši, duboko u sebi, znala je da to nije moguće. Noah je zaista otišao, i bilo je gotovo nemoguće da on bude tu sa njima, makar u duhovnom smislu. No, kako bi ih utešila, rekla je deci da će tata zauvek voleti, čak i ako nije fizički prisutan. No, te reči nisu mogle smiriti njene bolove. Unutra, njeno srce bilo je slomljeno i nije mogla da veruje da je tata stvarno prisutan u njihovim životima na neki način.
- Jedne noći, odlučila je da ne ide u krevet. Osećala je da nešto nije u redu, da nešto mora da se dogodi. Ugasila je svetla, sedila pored prozora i čekala. Ponekad, duboko u srcu, imala je osećaj da će se desiti nešto neobjašnjivo, nešto što bi moglo da promeni sve. Oko ponoći, primetila je senku kako se kreće kroz dvorište. U tom trenutku, njeno srce je počelo brže da kuca.
Pokušala je da ne paniči dok je gledala kako neko pažljivo izlazi na verandu. Bez zvuka je stavio paket papira pored vrata, a zatim se okrenuo i nestao u tami. Osećala je da mora da reaguje. Istrčala je bosa iz kuće, gotovo nesvesna toga što radi, i zgrabila tu osobu za rukav. „Ko si ti? Šta radiš u mom dvorištu?“ viknula je, dok su joj misli bile pomešane.
- Osoba se okrenula, a dah joj je stao. Ispred nje stajala je osoba koju nije mogla da prepozna. Niko nije mogao da je objasni, a ona je samo uspela da izgovori: „Ti?… Kako je to uopšte moguće?!“ Samo je stajala, gledajući u osobu pred sobom, pokušavajući da shvati šta se zapravo dešava.
Kao da se pred njom stvorila osoba koju je volela, iako je znala da je nemoguće. Kako je to bilo moguće? Ko je stajao pred njom, ostavljajući poklone i prateći njihove korake?
- I dok su se svi ovi događaji odigravali, ona je bila u potpunom šoku. Je li to zaista bio Noah? Možda je to bio samo trik uma, njen način da se nosi sa gubitkom. Ali, u tom trenutku, nije mogla da negira osećanje koje je imala. Srce joj je bilo preplavljeno. I deca su verovala. Bilo je to poput poslednjeg pokušaja da se vrati, da na neki način bude sa njima, makar kroz poklone i tu noćnu senku.
Šta se zapravo dešavalo? Ko je ostavljao poklone? To je pitanje koje je ostalo otvoreno, ostavljajući je u dubokom razmišljanju i emocionalnoj dilemi. Iako joj nije bilo jasno, ona je morala da veruje u to, jer deca su bila srećna, a to je bilo najvažnije. Tamo, u tišini noći, pojavila se neka vrsta nade koja je činila da se oseća povezano sa svetom koji je bio toliko dalek.
Svi pokloni su nestajali. Ko je ostavio svaki od njih? Da li su to bila sećanja koja je Noah ostavio za njima, neka vrsta spone između života i smrti, nešto neuhvatljivo? Ili je to bila samo njena potreba da veruje da će oni, uprkos svemu, biti ujedinjeni?
