Priča o Ljubici iz Zemuna je priča koja nas podseća na snagu malih, ali značajnih dobrih dela koja mogu potpuno promeniti živote. Ljubica je bila žena koja je živela život u jednostavnosti, ali sa velikim srcem.
- Iako nije bila bogata, njeno bogatstvo je bilo u ljubavi koju je delila sa onima kojima je bilo najpotrebnije. Svaki dan je nosila 100 dinara da bi ih dala Lazi, malom dečaku koji je prosi pred crkvom. Nije joj bilo važno što nije znao njeno ime, ona je jednostavno želela da mu pomogne.
Ono što je počelo kao rutina, postalo je mnogo više od toga. Ljubica i Laza su delili ne samo novac, već i poglede, tihe reči i međusobno razumevanje. Bio je to oblik komunikacije koji se nije zasnivao na materijalnim stvarima, već na duhovnoj povezanosti. Iako nisu razmenjivali mnogo reči, Ljubica je bila uverena da je ona zapravo pomagala ne samo Lazi, već dečaku koji je, iako mali, bio suviše osetljiv za svoj uzrast.
- Njeno srce nije imalo granice, iako su je životni problemi s godinama počeli tištiti. Iako je u svom braku sa Arturom živela miran i skladan život, sudbina je ubrzo došla po svoje. Artur je iznenada preminuo, ostavljajući Ljubicu u velikoj tami. Njegova smrt je bio težak udarac za nju. Kuća, koja je do tada bila puna ljubavi, sada je bila prazna, a tišina je zagušila svaki zvuk. Prošlo je vreme tuge i bola, a Ljubica nije imala snage da se vrati svojim svakodnevnim rutinama, čak ni da bi prošla pored crkve i ponovo videla svog dragog Lazu.
Međutim, život zna biti pun iznenađenja, pa je tako i Ljubici jedan poslednji susret sa Lazi, po povratku sa sahrane, doneo iznenađenje koje je promenilo sve. Na njenim vratima je bila kesa sa cvećem, čokoladom i malom ceduljom u kojoj je pisalo: “Ne znam kako da vam se zahvalim. Hvala što ste svaki dan bili čovek prema meni. Sad želim da ja budem čovek prema vama. Nisam zaboravio. Vaš Laza.” Taj gest je dotakao Ljubicu do srži, jer je konačno shvatila da njeno dobrota nije prošla nezapaženo. Laza je postao deo njenog života na način na koji ni ona nije mogla da predvidi. Iako je bio siromašan dečak na početku, sada je bio deo njene porodice.
- Kako su dani prolazili, Ljubica je sve više shvatala da je život zapravo sastavljen od tih sitnih, neprimetnih trenutaka koji ostavljaju dubok trag. Njeno srce je bilo ispunjeno zahvalnošću prema Lazi, koji joj je vratio ono što je ona davala svim svojim srcem. Godinu dana kasnije, nakon što je pomogla da Laza nastavi svoj život u domu za nezbrinutu decu, Ljubica je odlučila da sve što je imala ostavi njemu. Kuću, dvorište i radionicu, sve je prepustila dečaku koji je njoj vratio ljubav koju je bila spremna da deli sa svima, ne tražeći ništa zauzvrat.
Ljubica i Laza su pokazali da prava zahvalnost ne mora biti uzvratna u novcu, već u srcu. Za Ljubicu je najlepši dar bio to što je Laza zapamtilo sve njene dobre gestove i nastavio život sa ljubavlju prema njoj. Često su pričali o starim vremenima, o Arturu, a kuća je ponovo bila ispunjena životom i smehom. Laza, koji je sada poštovao svaki trenutak proveden s Ljubicom, postao je simbol nje same – žene koja je verovala u dobroću, bez obzira na to koliko je svet ponekad tvrd.
Iako su priče o dobrim ljudima retke, Ljubica i Laza su dokaz da dobrota uvek pronađe svoj put. Ljubica je ostavila testament sa željom da njen dom bude mesto gde će Laza nastaviti živeti, iako je život sam postavio prepreke. Ali, kao što je ona verovala, svaka sitnica u životu ima svoju vrednost i svet se neće zaustaviti na onima koji ne znaju da vole.
