Svake sedmice starac je dolazio kod mesara i kupovao istu količinu kostiju, govoreći da su „za psa“. Bez obzira na to što je mesar primetio da nikada nije viđao psa u njegovoj pratnji, starac je iznova ponavljao istu priču, dolazeći redovno, gotovo sa istim izrazom na licu.
- Mesar je prvobitno verovao da je to obična rutina, ali vremenom su ga počela smetati pitanja. Zašto je starac, koji je izgledao tako usamljen, uporno kupovao samo kosti? Pitanje je ostalo bez odgovora dok mesar nije odlučio da pođe za njim.
Nakon nekoliko sedmica, mesar je odlučio da je vreme da se istraži ova čudna navika. Držeći distancu, prati starca kroz grad i došao je do male kuće na kraju ulice. Tamo je, kroz prljav prozor, ugledao sliku koja ga je zgrabila za srce. U prozoru nije bilo psa, kako je starac govorio, već je tamo sedeo umorni starac. Kuća je bila skromna, sa starim štednjakom i loncem na stolu. Pored njega, u vrećici su bile kosti koje je kupio. Ispod toga, mesar je shvatio strašnu istinu.
- Starac je kupovao kosti za sebe. Nije imao novca za meso, ali kosti su mu bile dovoljna osnova za obrok. Svake sedmice, on je dolazio po iste kosti, svestan da je to sve što si može priuštiti. Iako je tvrdio da su „za psa“, zapravo je to bila maska koja mu je omogućila da sačuva barem malo dostojanstva, dok je pokušavao da preživi. Mesar je bio duboko pogođen kada je shvatio koliko je starac zapravo bio siromašan. Njegov ritual koji je mesara zbunjivao, zapravo je bio izraz velike unutrašnje borbe za svakodnevnu opstojnost.
- Na prvi pogled, ova priča bi se mogla smatrati beznačajnim događajem. Ali, ona nosi duboku poruku o ljudskoj borbi. Često zaboravljamo da iza jednostavnih rutina, poput kupovine kostiju „za psa“, stoje ljudi koji se bore sa teškim okolnostima koje nisu uvek vidljive. Starac je prikrivao svoju patnju, skrivajući je iza priče koju je ponavljao svakog vikenda. No, iako se borio, on je iznutra bio prepun snage da zadrži barem malo ponosa.
Ova priča nas podseća na činjenicu da mnogo ljudi u našem društvu svakodnevno luta kroz svoj život, skrivajući svoja stvarna osećanja i probleme. U svetu prepunom udobnosti i privilegija, lako je zaboraviti one koji se bore za preživljavanje, čak i za osnovne stvari kao što je obrok. Iako možemo biti okruženi luksuzom i komforom, moramo biti svesni da iza svakog čoveka, čak i onog sa najsjanijim osmehom, može da stoji borba koju ne vidimo.
Mesar, duboko pogođen pričom, nije mogao da izbriše sliku starca sa kosti. Zamišljao je tog istog starca kako sedi, sam, u tišini, dok kuva obrok od onoga što je mogao priuštiti. Ovaj događaj postavio je važna pitanja o tome kako gledamo na druge i koliko se često zaboravljaju stvarne borbe. Nije dovoljno samo gledati spoljašnje okolnosti; moramo se potruditi da razumemo sve što se dešava u životima ljudi oko nas
