Amir Rešić, poznatiji kao Nino, bio je pevač čiji je glas osvajao srca publike širom bivše Jugoslavije. U svom životu, prepunom izazova i uspeha, uspeo je da ostavi neizbrisiv trag na muzičkoj sceni, ali njegov kraj bio je obeležen tragičnim okolnostima.
- Čak iako su njegove pesme i dalje slušane i voljene, njegova smrt, koja je usledila 18. oktobra 2007. godine, ostavila je brojne nedoumice i pitanja o tome šta se zapravo dogodilo sa njegovim najbližima.
Nino Rešić je tokom devedesetih godina stekao veliku popularnost u svetu narodne muzike. Njegove pesme, ispunjene temama ljubavi, bola i gubitka, duboko su odjekivale u srcima mnogih. Publika ga je volela zbog njegovog emotivnog glasa i sposobnosti da prenese svoja osećanja.
- Međutim, njegovo lično življenje bilo je obeleženo brojnim problemima, među kojima je najistaknutiji bio prekomerni unos alkohola, koji je na kraju doveo do fatalnih posledica. U 44. godini, Nino je preminuo u bolnici u Bijeljini zbog perforacije pankreasa, iako su se svi nadali da će se oporaviti.
Uprkos tome što je iza sebe ostavio tri ćerke iz tri različita braka, njegov grob nije bio mesto koje su obilazili članovi njegove porodice. Sa velikim iznenađenjem, postalo je jasno da ni njegova deca ni bivše žene nisu prisustvovale njegovoj sahrani. Meštani Kozarske Dubice, gde je Nino sahranjen, potreseni su činjenicom da niko iz njegove porodice nije došao da oda poštovanje ovom muzičkom idolu. Na njegovom grobu, koji je sponzorisao njegov ujak, nalazi se spomen-ploča na kojoj stoji emotivna poruka od prijatelja, ali nije bilo nikakvih tragova njegove najbliže porodice.
- Kako prenose meštani, grob je bio zapušten sve dok ga prijatelji i fanovi nisu uzeli u svoje ruke. “Bilo je tužno gledati to, a svi znamo istinu”, izjavila je jedna od meštanki, ukazujući na to da su samo prijatelji, a ne članovi porodice, preuzeli odgovornost za održavanje groba. Na spomen-ploči piše emotivna poruka koju je postavio njegov prijatelj Neša, a koju su mnogi smatrali veoma dirljivom. Poruka je glasila: „Ti najbolji brate, tako ću te zvati, u mom srcu živiš, tu ćeš i ostati, voleo si život, imao si mladost, bio naša sreća, bio naša radost, sudbina ti nedade da dočekaš starost.“
- Ono što je posebno tužno u celoj situaciji je da Nino, koji je bio obožavan od strane svojih fanova i često je u intervjuima govorio o svojim emocionalnim borbama, nije imao nikog od svojih najbližih da bude uz njega kada je bio najpotrebniji. Ni deca, koja su iz različitih brakova, ni bivše partnerke nisu bile prisutne na njegovoj sahrani. Prema izjavama meštana Kozarske Dubice, grob je bio zapušten sve dok nisu reagovali njegovi prijatelji i fanovi, koji su postavili spomenik.
Ninov nekadašnji menadžer, Nermin Ademović, koji je bio blizak sa pevačem, često se priseća poslednjih dana njegovog života. U jednom od svojih intervjua, Nermin je opisao poslednje trenutke koje je proveo sa Ninom. Preminuli pevač je bio sve slabiji, a svi su znali da je njegova bolest ozbiljna. “Nino nije hteo da ide kod doktora iako je imao jake bolove i napade”, ispričao je Nermin, objašnjavajući da su ga na kraju odvezli u bolnicu, gde je, nažalost, preminuo nekoliko sati nakon prijema.
- U trenutku njegove smrti, Nino je bio daleko od svojih najbližih. Za razliku od brojnih pevača koji su imali ogromnu podršku porodice, Nino je završio svoj život gotovo u potpunoj osami, bez pomoći svojih najmilijih, što je potreslo mnoge njegove obožavaoce.
Nino je za sobom ostavio pesme koje i dalje žive, a njegov trag u svetu narodne muzike ne može biti zaboravljen. Iako je njegov kraj bio obeležen tragikom i porazom, njegova muzika i dalje odjekuje u domovima širom Balkana. No, tužna stvarnost ostaje da su ga oni koje je voleo napustili u njegovim poslednjim trenucima, iako je on za mnoge bio “glas duše” narodne muzike.
U svetu gde se brzo zaboravljaju oni koji nisu u centru pažnje, priča o Ninu Rešiću ostaje podsećanje na to kako često zaboravimo one koji su nam najbliži u trenucima kada bismo im najviše trebali. Njegov grob, zapušten i zanemaren, postao je simbol tuge koja prati zaborav
