Emma, mlada konobarica koja je radila u jednom italijanskom restoranu, bila je suočena sa životnim izazovima. Svakodnevno je radila dvostruke smjene, boreći se da plati kiriju i osigura osnovne potrebe.
- Iako iscrpljena, uvek je nalazila snage da na kraju svoje smjene spakuje višak hrane i donese je iza zgrade. Tamo je čekao Joe, stariji beskućnik sa sijedom kosom, koji je pažljivo prihvatao ono što bi mu donela. Nikada nije prosio, samo bi zahvalio i mirno pojeo obrok.
Emma je brzo shvatila da Joe nije običan beskućnik, iako je cela zajednica gledala na njega kao na jednog od njih. Njen kolega iz restorana je upozoravao da će šef uskoro saznati za njenu dobrotu i da bi mogla biti otpuštena zbog toga, ali Emma nije odustajala.
“Bolje da hrana nahrani čoveka nego da završi u kanti,” često je govorila. Međutim, jednoga dana, kišne večeri, gazda restorana Marino pojavio se i optužio je za krađu hrane. Tada je Joe, koji je tiho sedio, ustao i izgovorio rečenicu koja je šokirala sve prisutne: “Možda biste želeli da razgovarate sa čovekom koji poseduje ovu zgradu.”
- Tako je Joe otkrio svoj pravi identitet: Joseph Harold Randall, vlasnik nekretnine u kojoj se restoran nalazio. Svi su ga gledali u neverici, dok je Marino ostao bez reči. Joe nije tražio zahvalnost, niti novac, već je zahtevao da se Emma poštuje za ono što je učinila. Njegove reči bile su jasne: ona nije zaslužila da bude otpuštena zbog toga što je imala srce i pomagala onima u potrebi. Marino je pokušao da opravda svoju odluku gubicima, ali Joe ga je presekao: “Od danas ja odlučujem šta će se sa tom hranom raditi.” Naglasio je da će ugovor o zakupu biti prekinut.
Ubrzo, Joe je pružio Emmi priliku da radi sa njim na otvaranju novog bistroa, restorana koji će imati potpuno drugačiji pristup. Svi višak obroci svakog dana biće donirani onima kojima je najpotrebniji, a hrana će biti dostupna svima. Emma je bila zatečena, ali i dirnuta ovom prilikom koja joj je pružena. Po prvi put je neko prepoznao njenu dobrotu i spremnost da pomogne, a njena koleginica Dani joj je rekla da je znala da je posebna.
- Nakon sukoba sa gazdom restorana, Joe je preuzeo inicijativu i započeo proces zatvaranja starog restorana. Novi bistro “Randall’s Table” ubrzo je otvorio svoja vrata. Joe je, tokom planiranja i priprema, stalno uključivao Emmu u donošenje odluka, od izbora muzike do izgleda menija. Želeo je da ovo mesto odražava toplinu i humanost koju je ona pokazala, jer je znao da je ona bila razlog zbog kojeg je ceo projekat nastao. Emmi je bilo jasno da se trud isplatio, iako je početno bila skeptična. Kroz sve to, njen glas je počeo da se čuje, a ona je osetila da njen rad i trud sada imaju vrednost.
Fenomen društvene odgovornosti u poslovanju postepeno postaje sve prepoznatljiviji, i to ne samo u svetu velikih kompanija, već i među malim biznisima. Prema izveštaju Centra za istraživačko novinarstvo BiH, sve više manjih preduzetnika shvata da profit ne mora biti jedini cilj. Inicijative poput doniranja hrane, zapošljavanja ranjivih grupa i sticanja socijalnih beneficija sve su prisutnije. Ovaj trend pokazuje da poslovanje može biti usmereno ne samo na zaradu, već i na pružanje pomoći zajednici.
- Kada su se vrata starog restorana zatvorila, na istom mestu otvorio se novi bistro sa porukom na staklenim vratima: “Niko ne odlazi gladan.” U trenutku otvaranja, Emma je, zajedno sa Joeom, presekla crvenu vrpcu. Svi gosti su bili svesni da je ovo bila realizacija jednog sna, sna koji je nastao iz jednostavne, ali snažne želje da se pomogne onima u potrebi. Emma je, držeći u rukama prvu supu koja je besplatno poslužena beskućniku, shvatila da sve što je učinila do tada nije bilo uzalud. Njena humanost postala je ključ koji je otvorio vrata za novi početak, kako za nju, tako i za celu zajednicu.
Domaći mediji i izvori često ističu važnost pojedinačnih inicijativa i solidarnosti u društvu. Na primer, Oslobođenje je pisalo o volonterima koji svakodnevno hrane beskućnike u Sarajevu, dok Radio Sarajevo ističe da se u Bosni i Hercegovini svakodnevno baca na hiljade tona hrane, dok mnogo ljudi pati od gladi. Takve inicijative koje dolaze od pojedinaca, kao što su donacije hrane i volonterske akcije, često imaju veći uticaj nego institucionalna rešenja, koja su, nažalost, još uvek nedovoljno razvijena.
Ova priča o Emmi i Joeu nije samo priča o jednoj ženi koja je pomogla beskućniku. To je priča o tome kako, čak i u svetu gde je profit često na prvom mestu, mali gestovi humanosti mogu otvoriti vrata za stvaranje nečeg mnogo većeg. U svetu gde ljudi često zaborave da nađu vreme za druge, Emma je pokazala da se promena može započeti sa samo jednim tanjirom hrane i jednim dobrim delom
