U javnosti se već neko vreme vodi tiha, ali uporna rasprava o tome gde je granica između estradne slave i nastupa koji se često nazivaju „narodnim“.
- U središtu te priče našla se pevačica Rada Manojlović, koja je otvoreno progovorila o svom odnosu prema svadbama, vašarima i veseljima pod šatorima, mestima koja su za mnoge simbol prošlih vremena, a za nju – deo lične i profesionalne istine. Umesto da se brani ili objašnjava, ona je odlučila da priču okrene u svoju korist i podseti javnost da muzika ne poznaje hijerarhiju prostora, već samo emociju koju prenosi.
U poslednje vreme Radu često prate komentari da „više ne bira gde peva“, ali ona takve opaske ne doživljava kao uvredu. Naprotiv, u njenom glasu se čuje mirenje sa sobom i svetom, ali i blaga setna nota zbog zaborava koji je, kako smatra, zahvatio suštinu narodnog veselja. Za nju, svadbe i vašari nisu korak unazad, već povratak iskrenosti, onoj vrsti okupljanja gde se ljudi raduju bez zadrške i gde pesma nije deo protokola, već srca.
- U razgovorima koji su se pojavili u domaćim medijima, pevačica je isticala da se ne oseća prozvanom zbog izbora nastupa. Kako prenosi MONDO, Rada smatra da su takva veselja nekada bila jedino mesto okupljanja i da su pod šatorima nastajale uspomene koje se pamte ceo život. U tim rečima nema prkosa, već razumevanja – i za publiku, i za kolege, i za vreme koje se promenilo, ali nije izbrisalo potrebu za zajedništvom.
Poseban deo njene priče vezan je za jedan događaj koji je ostavio snažan utisak, ne samo na nju već i na sve prisutne. Na jednoj svadbi, održanoj upravo ispod šatora, Rada je imala priliku da deli binu sa Nedom Ukraden. Taj susret nije bio planiran kao spektakl, ali se pretvorio u trenutak koji se prepričava sa osmehom. Velika zvezda, bez distance i sujete, pevala je među ljudima, a reakcije gostiju bile su mešavina iznenađenja i oduševljenja.
- Rada se prisetila atmosfere u kojoj su se ljudi spontano okupljali oko bine, zaboravljajući na telefone i kamere. Nije bilo važno ko je gde nastupao prethodnih dana, niti koliko je karata prodao na koncertima. Postojala je samo pesma i trenutak. Upravo tim primerom želela je da pokaže da ni najveća imena domaće scene nikada nisu bežala od naroda, već su mu se uvek vraćala.
U jednom od intervjua, kako navodi Srbijashowbizz, Rada je otvoreno govorila o tome da su pre nekoliko decenija šatori bili centar društvenog života. Tamo su se slavile svadbe, ispraćaji u vojsku i veliki porodični događaji. U tim prostorima pevali su oni koji se danas nazivaju legendama, bez potrebe da dokazuju status. Ta sećanja u njenom glasu ne zvuče kao nostalgija, već kao opomena da se vrednosti ne mere luksuzom, već trajanjem.
- Kada je opisivala nastup Nede Ukraden, Rada je naglasila koliko je publika bila zatečena. Dolazak velike zvezde sa svojim muzičarem, bez pompe i posebnih zahteva, izazvao je iskreno divljenje. Ljudi su gledali u binu sa osmehom koji se ne može odglumiti, jer su shvatili da su svedoci nečega autentičnog. U tom trenutku, razlike između „velikih“ i „malih“ bina potpuno su nestale.
- Upravo takvi trenuci, smatra Rada, objašnjavaju zašto nikada nije želela da se ogradi od nastupa na veseljima. Ona ne vidi razliku između koncerta u dvorani i pesme otpevane pod šatorom ako emocija dopire do publike. Muzika, po njenom uverenju, gubi smisao onog trenutka kada se peva iz obaveze, a ne iz radosti.
Treći ugao ove priče dolazi iz drugih domaćih medija koji su se osvrnuli na njen stav. Prema pisanju Informera, publika je prepoznala iskrenost u Radinim rečima i mnogi su je podržali upravo zato što se nije trudila da se predstavi drugačijom nego što jeste. U vremenu kada se karijere često grade na imidžu, ona je izabrala autentičnost, i to joj se, čini se, vraća kroz poštovanje publike.
- Emocionalni ton kojim govori o prošlim vremenima i kolegama sa kojima je delila binu otkriva pevačicu koja ne beži od svojih korena. Umesto da se pravda, ona podseća da su mnogi počeci bili skromni i da su upravo takvi nastupi oblikovali izvođače u ono što su danas. Nema srama u pevanju narodu, sram je, poručuje između redova, zaboraviti kome se peva.
Na kraju, Radina priča nije samo anegdota o susretu dve pevačice na svadbi. To je svedočanstvo o promenama na estradi, o vrednostima koje se gube i onima koje opstaju uprkos svemu. U njenim rečima nema gorčine, već prihvatanja – da se svet menja, ali da pesma ostaje ista tamo gde je najiskrenija. I možda je upravo zato slika šatora, pesme i zajedničkog veselja snažnija nego bilo koja velika bina, jer podseća da su emocija i bliskost ono što muziku čini večnom
