Nina Ivanovna je provela celog svog života u skromnoj kući na kraju sela, u kojoj je doživela sve ključne trenutke. Tu je rodila dete, sahranila muža i dočekala starost.
- Mislila je da ju ništa više ne može iznenaditi, ali ona nije znala da će najteži udarac doći iznutra, od njene vlastite ćerke. Tokom svog života, navikla je na teške trenutke, ali je shvatila da je najveća bol ona koju nosi od ljudi koji bi trebali biti tu da je podrže.
Nina je bila bolesna, srce joj je često preskakalo, pritisak je bio nestabilan, a ruke su joj drhtale. Kroz sve to, ona je pokušavala da zadrži snagu i da ne pokazuje koliko je umorna. Iako je bila iscrpljena, nije želela da bude teret svojoj porodici. Ipak, nije ni slutila da je već počela da bude viđena kao upravo to — teret.
- Ćerka joj je dolazila sve ređe, a kad bi dolazila, njen pogled više nije bio usmeren na Ninu, već na zidove, dvorište, i samu kuću. U njenim očima, Nina je postajala samo prepreka, a njena želja za novim životom u gradu postajala je sve jasnija. Pričala je o stanu u centru grada, o poslu i kreditima, dok je Nina sedela bolesna i sama, svestan da u budućnosti za nju nema mesta.
Kroz sve ovo, Nina je shvatila da je za ćerku postala samo teret. Niko je nije pitao kako će podneti samoću, kako će živeti među nepoznatim ljudima. Za nju, dom za stare bio je praktično rešenje. Ali za Ninu, to je bio početak kraja. Nakon što je ćerka otišla, Nina je ostala sama u tišini svoje kuće, nesigurna da li će dočekati sledeći dan. Njeno srce je lupalo sve jače, a njene noći bile su ispunjene strahom i nesanicom. U tim trenucima bila je bolesna, iscrpljena, i potpuno zapostavljena od onih koji su joj do tada bili najvažniji.
- Danima je lutala po kući kao senka, sve dok nije shvatila da, ako padne, više se neće podići. Ne zato što je bila slaba, nego zato što više nije imala nikog. Tada je počela da se bori za sebe, ne iz snage, već iz potrebe. Svakog dana, iako joj je bilo teško, dokazivala je sebi da još uvek postoji. Počela je da izlazi u dvorište, iako je osećala vrtoglavicu, kopala je baštu sa suzama u očima, hranila je kokoške dok su joj ruke drhtale. Nina je naučila da, iako je sama, mora da opstane.
To joj je davalo snagu, ali joj nije bilo dovoljno. Zamišljala je da će zauvek biti napustila, sve dok nije naišla na jednog komšiju, udovca, koji joj nije postavljao pitanja. Nije bio tu zbog prošlosti, nije se interesovao za ćerku, ali je video njenu bol i njenu samoću. Počeo je da pomaže oko kuće, da joj donosi čaj kad nije bila dobro, i jednostavno je bio tu. U njegovom društvu, Nina je osetila da nije potpuno napustila svet, bar ne još.
- Iako se ćerka nije javljala, Nina je postupno prestala da je zove, jer je shvatila da je više ne vidi kao majku, već samo kao potencijalnu imovinu. To je bilo nešto što ju je bolelo više od svega, više od bilo koje bolesti. Nije više imala nade da će se nešto promeniti. Naučila je da živi bez nje, jer je morala. Ćerka se vratila samo kada je ponovo zatrebala kuću. Tada je Nina postala potpuno druga žena. Nije više bila slomljena majka, već osoba koja je preživela izdaju i naučila da se oslanja samo na sebe.
Danas, iako je i dalje bolesna, Nina nije sama. Naučila je da starost ne boli zbog tela, već zbog srca. Naučila je da se stara osoba mora osloniti na sebe, čak i kada drugi odu. “Nisam ni slutila šta će me snaći,” kaže Nina, sećajući se svojih davnih misli da će starost provesti uz ćerku. Na kraju je starost dočekala uz svoju snagu. Kroz sve to, naučila je jednu od najvažnijih životnih lekcija: da iako deca mogu otići, majke ostaju – ako ne zbog drugih, onda barem zbog sebe.
