Podmukli udarac obično dolazi iznenada. I najčešće dolazi od osobe kojoj smo verovali nekog ko je bio blizak, pred kim smo spustili gard i dozvolili sebi da budemo ranjivi. Kada nas povredi neko kome smo pružili svoje poverenje, često nas pogodi još dublje.
- Tada se javlja unutrašnji impuls – “Pokazaću mu, pokajaće se.” Ovaj refleks je sasvim prirodan jer nas podseća na to da želimo da vratimo kontrolu u svoj život, makar u mašti. U tim momentima zamišljamo scenarije u kojima izlazimo kao pobednici, u kojima objašnjavamo onome koji nas je povredio koliko je bio u krivu, i odlazimo uzdignute glave.
Ipak, život se nastavlja, a ti scenariji u našim glavama ponovo se vraćaju. Svi se mi ponekad zapitamo: “Kako da mu se osvetim na pravi način?” Iako je pomisao na osvetu prirodna, mudre reči Jurija Nikulina mogu da ponude bolje rešenje: “Nikad se ne sveti zlim ljudima – samo postani srećan i oni to neće preživeti.” Na prvi pogled, ova izreka može delovati kao jednostavna i pomalo naivna.
- Može se činiti da govorio: “Pusti sreću, previše je važno da prvo bude prava pravda.” Ali, zapravo, u ovoj rečenici leži mnogo snage i mudrosti. Iako se čini da je najvažniji trenutak kada vraćamo “pravdu”, u stvarnosti je oslobađanje od želje za osvetom ono što nas zapravo izleči i čini snažnima.
Pitanje koje treba sebi postaviti je: “Zašto bi osvetu činili jedini način da se osetimo bolje?” Istina je da, dok god ostajemo zaokupljeni mišlju o osveti, ta osoba koja nas je povredila, i dalje ima kontrolu u našim životima. To je paradoks: oni koji su nas povredili nastavljaju sa svojim životima, dok mi ostajemo zarobljeni u prošlim emocijama, životima prepunim razmišljanja o osveti, što nam oduzima energiju i vreme.
- U tom trenutku, prava odluka nije ni u tome da opraštamo i zaboravljamo, već u tome da prestanemo da gradimo svoj život oko nečije podlosti. Ne treba da se pitate više: “Kako će mu se ovo obiti o glavu?”, već: “Kako mogu da nastavim sa životom da bih se ja osećala dobro?” Iako može biti teško, prava mudrost leži u prepoznavanju da tuđa podlost nije odraz naše vrednosti. To je nešto što govori o njima, njihovom strahu i nesigurnosti, a ne o tome ko smo mi.
- Osim toga, traženje osvete nas često vodi u situacije u kojima mislimo da ponovo preuzimamo kontrolu, ali zapravo postajemo samo reakcija na ponašanje drugih. Osveta nam može doneti osećaj moći, ali ne bi trebalo da budemo vođeni potrebom da se neko drugi oseća loše, već da bismo se mi osećali bolje. Pitanje koje treba postaviti sebi je: “Radim li ovo za sebe ili zato što želim da neko drugi ‘dobije lekciju’?” Ovaj odgovor nam pokazuje koliko energije gubimo u pokušaju da se bavimo stvarima koje ne bi trebalo da utiču na naš život.
Prava osveta nije u tome da se neko povredi, već da mi budemo srećni i ispunjeni. To je pravi način na koji se ne samo oslobodimo ljudi koji nas povređuju, već i rastemo kao osobe. Kada zaista počnemo da sređujemo svoj život zbog sebe, ideje o osveti nestaju, jer se fokusiramo na ljude koji nas podržavaju, ciljeve koji nas inspirišu, i stvari zbog kojih ustajemo s osmehom na licu. U tom trenutku, čak i kad se sretnemo s osobom koja nas je povredila, nema više besa, ni potrebe za objašnjavanjem. Osećamo neutralnost, jer više nismo pod uticajem njihove podlosti. Pobeda nije u tome da “pobedimo” njih, već u tome da pobedimo deo sebe koji je nekada bio vezan za njih.
S druge strane, ljudi koji su zli prema nama nisu vredni naših resursa. Najgore što neko može da uradi jeste da nas pretvori u osobu koja se boji da nastavi sa životom – boji se novih odnosa, boji se ponovnog poverenja, boji se snova i želja. I tu je trenutak kada treba sebi reći: “Da, povređena sam. Da, bilo je nepravedno. Da, imam pravo na bol. Ali neću dozvoliti da moj život ostane na ovom nivou.” Nismo srećni da bi neko drugi “pukao”. Sreća je nešto što radimo za sebe, da bismo mogli da krenemo dalje i da bismo se oslobodili prošlih bolova.
