Eldar je odrastao u Sarajevu, gradu koji mu je uvek bio poznat, ali i pomalo težak, jer je bio ispunjen uspomenama koje su nosile tugu. Iako je voleo svoj grad, često ga je pritiskao osećaj da je u njemu zaglavljen, sa stalnim podsećanjima na prošlost.
- Živeo je u staroj kući na rubu grada sa ocem i bakom, a nakon smrti njegove majke, kada je imao samo dvanaest godina, u kući je zavladala tišina. Iako nije bila prazna, bila je teška, kao da je emocijama bilo zabranjeno da uđu.
Majka se spominjala retko i sa velikim oprezom. O njenoj bolesti i smrti niko nije želeo da govori, jer su te teme izazivale previše bola i emotivnih podsećanja. Očevo okretanje pogleda kad je pomenula njeno ime i bako tiho prebacivanje teme, stvorili su atmosferu u kojoj su svi znali da je majčina smrt tabu. Eldar je naučio da ne postavlja previše pitanja. Nosio je tugu koja nije imala oblik, ali koja je bila prisutna u njegovom životu svakog dana.
- Jednog jesenjeg dana, dok je kiša tiho udarala o krovište kuće, Eldar je odlučio da sredi tavan. Taj prostor, prepun starih kutija i zapuštenih stvari, bio je gotovo zaboravljen. Otac mu je rekao da baci sve što mu više ne treba, ali Eldar je osećao da među tim predmetima možda leži neki ključ. Možda je nešto na tom tavanu moglo da mu pruži odgovore na pitanja koja je godinama nosio u sebi. U kutijama je nalazio stare fotografije, pisma, dnevnik i crteže, koji su svi nosili priču o njegovoj porodici i prošlim vremenima.
Tavan se brzo pretvorio u mesto introspektivnog putovanja. Svaka kutija i fotografija bila je kao most prema prošlim vremenima, prema majci koju je voleo, ali koju nije dovoljno poznavao. Tavan nije bio samo mesto za čišćenje prašine — bio je to prostor u kojem je Eldar počeo da razotkriva slojeve prošlosti, koji su ga vodili prema odgovorima koje je tražio. Prostorija u kojoj je bio, i tišina koja ga je okruživala, počeli su da odzvanjaju od senki prošlih vremena, a Eldar je osećao kako se sve što je godinama potiskivano vraća u njegov život.
- Dok je pregledao stari album sa fotografijama, Eldar je naišao na nešto što nije očekivao — fotografiju svoje majke kao bebe, pored nje je sedeo nepoznat čovek. Imao je tamnu kožu, guste crne oči, i izgledao je potpuno strano u odnosu na bilo koga iz porodice. Osećao je tihu nelagodu, jer je znao da tu nešto nije u redu, ali nije znao šta. Kasnije, otac mu je objasnio da je taj čovek bio njegov deda, a on je bio Turčin. Ova informacija potpuno je promenila Eldarovu sliku o sebi, o svojoj porodici, o svom poreklu. Bio je iznenađen i zbunjen, jer je sve do tada mislio da zna ko su njegovi preci.
- Otac je objasnio da se o tom delu porodice retko pričalo, a kada su ga spominjali, to je izazivalo nelagodu. Osećaj razumevanja kod Eldara bio je pomešan — između iznenađenja, tuge, ali i nečega što je ličilo na osećaj izdvojenosti. Prošlost o kojoj su svi ćutali odjednom je postala izvor nepoznanica koje su ga naterale da preispita sopstveni identitet. Pitao se koliko je taj deo porodične istorije uticao na njega, koliko je tih osobina nesvesno nosio u svom životu.
Nekoliko dana nakon toga, Eldar je ponovo otišao na tavan. Tada je pronašao svesku, koju je prepoznao po rukopisu svoje majke. Bio je to njen dnevnik, ali i pismo upućeno njemu. U njemu je pisala o svojim poslednjim danima u bolnici, o svojim osećanjima, strahu, o tome koliko je želela da ga zaštiti. Najveći šok za Eldara bio je trenutak kada je otkrio istinu o svom poreklu — njegova majka mu je napisala da su ga svi lagali. Nisu želeli da mu ispričaju istinu, nisu želeli da mu otkriju da je njegov deda bio Turčin. Iako je sve bilo skrivano iz straha, istina je na kraju pronašla svoj put ka njemu.
- Dok je čitao, Eldar je osetio kako se vraća snaga koju nije imao godinama. Po prvi put nakon mnogo godina, plakao je, ali ne od tuge, već od olakšanja. Konačno je znao istinu, onu koju su svi pokušavali da mu sakriju. Shvatio je da njegov identitet nije ukraden, ali mu je bila uskraćena prilika da sam odredi svoju priču. Sada je imao pravo da odluči o sebi, o svom poreklu i budućnosti. Prošlost je postala ne samo tema, već i poziv da se otvore vrata u nepoznato, da se preispita sve ono što je do sada smatrano normalnim.
Ovaj proces je postao mnogo više od traženja odgovora na pitanja koja su mu mučila život. Eldar je shvatio da prava sloboda nije u bežanju od prošlosti, već u prihvatanju svega što ona nosi. Sa tim novim saznanjima, osećao je snagu da oblikuje svoju priču, da odluči u kojem pravcu želi da ide
