U današnjem svetu, predrasude prema ljudima često oblikuju naše svakodnevne postupke, a stvarnost koju ne poznajemo ostaje neistražena.
- To je upravo slučaj sa pričom koja nas podseća na to kako možemo biti uvereni da poznajemo nekoga, dok u stvari nemamo pojma o njihovoj stvarnoj prošloj životnoj borbi. Jedna takva priča, koja dolazi iz srca jednog malog grada, bavi se predrasudama i iskrenim promenama koje proizlaze iz neočekivanih saznanja.
Cvećara „Magnolija“, smeštena na glavnom gradskom trgu, bila je najlepša u čitavom gradu. Poznata po svojim raskošnim cvetnim aranžmanima, njena vlasnica Lucija, mlada žena sa dugom crnom kosom, bila je ne samo veština u svom poslu, već i strastvena ljubiteljka luksuza.
- Držala je visoke standarde, obožavala skupe torbe i klijente koji nisu žalili novac za buket cvetova. Siromaštvo je za nju bilo nešto potpuno strano. Nikada nije obraćala pažnju na one koji su se bavili niskim poslovima, čak ih je često gledala sa gađenjem. Među njima bio je i barba Šime, lokalni prosjak kojeg su svi izbegavali, a koji je svakog jutra ulazio u njenu radnju.
Šime je uvek dolazio sa nekoliko kovanica u džepu, tražeći istu stvar: crvenu ružu, onu najlepšu. Lucija, poznata po svom preziru prema siromašnima, često je prema njemu bila bezdušna. Smeštala je ružu preko pulta, čak i kada je znala da nije imao dovoljno novca. Zamišljeno je okrenula oči, smejala se pred prijateljicama i obavezivala se u misli na bogate i važne mušterije koje dolaze u njenu radnju. Šime je sve to podnosio sa dostojanstvom, izgovarajući jedva primetne reči zahvalnosti, ostavljajući joj do znanja da je ona imala nešto što on nikada nije mogao imati: luksuz i status.
- Tri godine su prošle u tom istom ritmu. I sunce i kiša, zima i proleće, Šime je svakog dana ulazio sa sitnim novcem, govorio nekoliko reči i odlazio sa ružom, gotovo kao da ništa drugo nije imao. Međutim, jednog dana, nakon što je grad bio pogođen olujom i kišom, Šime je stigao, ali ovog puta nije imao dovoljno novca. Nije tražio puno – samo nekoliko kovanica. Lucija, iako je sve to znala, nije mu dala još jednu šansu, nego mu je, hladno i mehanički, samo dala ružu. A onda je usledio trenutak koji je promenio sve.
Šime je zahvalio, ali je dodao nešto što ju je duboko dirnulo: nazvao ju je „kćeri“. Tih nekoliko reči su joj odzvanjale u glavi, kao da su nosile sene prošlih vremena, prošlih bola i života. I tada, pod utiskom tih reči, Lucija je napravila nešto što nije planirala: zaključala je radnju i krenula za njim. Pratila ga je kroz uske gradske ulice sve do starog groblja, zaboravljenog dela grada, i tamo je ugledala neuredan, zapušten deo na kojem je stajao.
- Šime je kleknuo, sa vlažnom ružom u rukama, i spustio je na skromni spomenik. Lucija nije mogla verovati svojim očima. Ime na spomeniku pripadalo je njenoj majci, ženi koju je znala samo iz priča, kao onu koja je umrla kada je bila mala. Šime je tada otvorio oči, i rekao joj je istinu koju nije očekivala: on nije bio samo prosjak, već njen biološki otac. Čovek koji je bio prisiljen da je se odrekne zbog želje da ona ima bolji život, daleko od bede.
- Ova istina šokirala je Luciju do temelja. Šime je objasnio kako je njen otac, ugledni advokat, usvojio Luciju da bi joj omogućio život na visokom društvenom nivou, dok je on, u tišini, nosio bol što nije mogao da bude uz nju. Ruže su bile njegov način da iskupi svoju bol. Svakog dana dolazio je u cvećaru da spasi ono što je voleo – crvene ruže – i svaki put je mislio na svoju kćerku, o kojoj je mogao samo da sanja.
Šime je umro tog dana, sa poslednjim osmehom na licu, pored žene koju nikada nije prestao da voli. Lucija je satima stajala na groblju, držeći telo čoveka koga je nekada ismejavala. On je postao njen najbolji učitelj, iako to nije znala u trenutku kada su se prvi put sreli. Na njegovoj sahrani, koja je bila prisutna samo ona, Lucija je napokon shvatila životnu lekciju.
- Ova priča nas podseća na važnost suosjećanja i na to kako lako ljudi donose zaključke o onima koje ne poznaju. Domaći izvori koji se bave društvenim pitanjima ističu kako se predrasude prema siromašnima često zasnivaju na strahu i nerazumevanju. Psiholozi tvrde da takav odnos prema drugima nije odraz njih, nego nas samih. Ova priča nosi snažnu poruku o tome kako društvo često gubi iz vida ljudskost u želji za statusom i ugledom. Stručnjaci na portalima kao što je PsihologijaSada i u časopisima kao što je Psychologia.hr često se bave temama poput ovih, analizirajući uticaj društvenih normi na naše ponašanje. Prema tim analizama, istinska promena se dešava tek kada se suočimo sa sopstvenim postupcima.
Lucija se promenila, iako cvećara nije. Svakog dana, ona sada nosi crvenu ružu na grob svojih roditelja, i kad god neko uđe u radnju, koga je život slomio, ona im više ne uzima novac. Na sajtovima poput NovoDruštvo.org i Aktivizam za Ljude, stručnjaci objašnjavaju kako je empatija ključna za stvaranje boljeg društva u kojem ljudi ne osuđuju one koji su na dnu. Lucija sada daje ružu, zajedno sa tihim podsećanjem na to šta je naučila od Šime: “Ovo je od barbe Šime
