Na nedeljnom ručku baba je izgovorila rečenicu koja me noćima proganjala: Onda sam saznala mračnu porodičnu tajnu zbog koje roditelje ne mogu da pogledam u oči

Na nedeljnom ručku u Požarevcu, Zorana je iznenada saznala mračnu porodičnu tajnu koja je zauvek promenila njen pogled na svet. Te nedelje je pokušavala objasniti svojim roditeljima da ne želi da upiše ekonomiju, što je bio plan njenog brata, Ivana.

• U tom trenutku, baka Ljubica je izgovorila rečenicu koja je Zoranu šokirala: „Možda zato što nije kao mi“. Zorana je ostala zbunjena i pogođena. Niko nije odgovorio, ali tih nekoliko reči ostavile su dubok trag u njenoj duši. Na prvi pogled, to je bila samo još jedna sitna svađa u porodici, ali Zorana nije mogla da prestane da se pita šta znači ta rečenica. Da li je ona možda usvojena? Da li je tuđe dete? Zašto je niko ništa ranije nije rekao?

Pokušavala je da razgovara sa majkom, ali ona je izbegavala razgovor, dok je otac, poput uobičajenog, pokušao da izbegne svaki ozbiljan razgovor. Ivan je, s druge strane, samo odmahivao rukom, govoreći da su to „gluposti“ starica. Ipak, Zorana nije mogla da prestane da razmišlja o onome što je čula. Dani su prolazili, a ona je postajala sve nervoznija i nesigurnija.

• Odlučila je da pretraži fioke u dnevnoj sobi, nadajući se da će pronaći neku informaciju koja će je umiriti. U starom albumu sa fotografijama iz njenog detinjstva, naišla je na slike koje je nikada ranije videla. Među njima je bila slika mlade žene sa kojom je bila, ali nije imala nikakve uspomene. Na poleđini jedne od slika pisalo je: „Mojoj Zorani, s ljubavlju – Amela, Sarajevo 1995.“ Srce joj je počelo ubrzano da kuca, jer je to ime zvučalo poznato, ali nije mogla da se seti odakle.

Kad je konačno uspela da razgovara sa majkom, zatražila je objašnjenje. „Ko je Amela?“ upitala je, drhteći od uzbuđenja. Mama je dugo ćutala, a zatim joj je šapnula: „Vreme je da saznaš istinu“. Otkrila joj je sve – kako su, nakon godina neuspešnih pokušaja da imaju decu, kroz prijatelje iz Crvenog krsta saznali za bebu koja je ostala bez majke zbog rata u Bosni. Zorana je tada shvatila da je ona zapravo usvojena i da je odrastala sa roditeljima koji je nisu obavestili o ovom faktu iz straha da ne bi im zamerila.

• To je bila samo početak njenog emocionalnog puta. Sledećih nekoliko nedelja su za nju bili haos. Pokušavala je da nađe odgovore na pitanja koja su je mučila, istražujući prošlost, rat u Bosni, pa čak i Amelu. Pisala je pismo Crvenom krstu u Sarajevu, nadajući se da će saznati više. Meseci su prolazili, ali nije bilo odgovora. U tom periodu odnos sa porodicom postao je još napetiji. Mama je molila da prestane da istražuje prošlost, govoreći joj: „Zorana, ti si naša ćerka! Zar ti to nije dovoljno?“. Ipak, Zorana nije mogla da prestane da traži odgovore.

• Jednog dana je ipak stiglo pismo iz Sarajeva. U njemu je bilo potvrđeno da su pronašli informacije o Ameli Hadžić, mladoj ženi koja je umrla 1995. godine. Pismo je navodilo da postoji mogućnost da ima rođake u Sarajevu, pa je Zorana odlučila da krene na put. Bez obzira na to što su je roditelji pokušavali ubediti da ne ide, ona je bila odlučna.

Kada je stigla u Sarajevo, dočekala ju je starija žena po imenu Senada, koja je saznala za Zoranu i njenu potražnju. Senada joj je ispričala sve o nestalim bebama iz bolnica posle rata i kako su godine bile teške za pokušaje da se pronađu preživeli članovi porodice. Zorana je takođe videla sliku žene koja je neverovatno ličila na nju – bila je to Amela Hadžić, njena biološka majka.

• Taj susret sa Amelinom sestrom, tetkom Aidom, bio je emotivan. Iako je Zorana sada imala porodicu koja je volela i odgajala, sada je otkrila da ima i druge korene, s kojima se osećala povezano, ali istovremeno zbunjeno. Majka je dočekala Zoranu sa suzama, objašnjavajući da su je želeli zaštititi i da su želeli da je zadrže u svom životu. „Oprosti nam, samo smo želeli da te zaštitimo“, rekla je, dok je otac pokušao da je utješi. Zorana je shvatila da joj nije bilo lako da prepozna sve aspekte svoje priče, ali je naučila da voli oba dela svog života.

Zorana često razmišlja da li je bilo bolje da nikada nije saznala istinu. Da li bi njena sreća bila neupitna da je ostala u neznanju, ili je istina bila vredna bola koji je donela sa sobom?Slične situacije se dešavaju u mnogim porodicama širom sveta. Ponekad su porodične tajne teške i bolne, ali suočavanje sa njima može doneti i oslobađanje. Porodica je temelj svakog pojedinca, ali ponekad se suočimo sa delovima svoje prošlosti koji nas iznenade i tjeraju nas da preispitamo sve što smo znali. Koji je pravi put – suočiti se sa istinom ili živeti u neznanju? To pitanje ostaje otvoreno za svakog pojedinca