Zvala se Elena i imala je 52 godine u trenutku kada je donela odluku koja joj je promenila život iz temelja. Do tada, njen identitet se godinama svodio na ulogu žene koja je svima bila dostupna, svima potrebna i svima dužna.
- Kako je portal Stil Kurir pisao u svojoj ispovesti, njen život je bio satkan od obaveza koje se nikada nisu dovodile u pitanje – ona je bila ta koja kuva, pere, plaća, razume, ćuti i trpi, bez prostora da se zapita gde je u svemu tome ona sama.
Sa mužem je provela gotovo tri decenije. Venčali su se mladi, započeli zajednički život u stanu njegovih roditelja, a kasnije, uz kredit i mnogo odricanja, preselili se u dvosoban stan koji su sami sređivali. Imali su dvoje dece, odrasle ljude, ali sa očekivanjima kao da su i dalje tinejdžeri.
- Iako je porodica spolja delovala stabilno, teret svakodnevice je gotovo u potpunosti bio na njenim leđima. Muževljeva plata se podrazumevala kao novac za „velike stvari“, dok je njen prihod bio namenjen svemu ostalom – hrani, odeći, lekovima, školovanju dece, pomoći roditeljima, sitnim kvarovima i svakodnevnim troškovima koji nikada ne prestaju.
Godinama Elena nije dovodila u pitanje takav raspored snaga. Sve oko nje su živele slično. Prijateljice su imale svoje borbe – neke sa alkoholizmom, neke sa prevarama – i u tom poređenju njen brak nije izgledao kao najgora opcija. Kako su to često isticali i sagovornici Blica, mnoge žene ostaju u sličnim odnosima jer ih društvo uči da je ćutanje vrlina, a trpljenje dokaz snage. Elena je verovala da je normalno da sebe stalno stavlja na poslednje mesto.
- Deca su rasla, a njen život se stalno odlagao za neko „kasnije“. Kasnije će sebi kupiti novu jaknu. Kasnije će otići kod zubara. Kasnije će odmoriti. U međuvremenu je radila dodatne poslove kako bi platila sinovljeve studije i ćerkine kurseve, dok se njen umor podrazumevao. U kući se nije osećala kao osoba, već kao servis koji mora da funkcioniše bez greške. Komentari, zahtevi i očekivanja su dolazili svakodnevno, dok su njene potrebe ostajale neizgovorene.
- Pravi prelom nastupio je kada je shvatila da u sopstvenom domu nema nijedan kutak koji je samo njen. Spavaća soba bila je ispunjena muževljevim stvarima, kuhinja svačija, a dečje sobe zauzimali su odrasli ljudi koji su dolazili i odlazili kako im je odgovaralo. Jedna rečenica njenog sina, izgovorena usput, potpuno ju je slomila – predstavljanje porodičnog stana kao „naše kuće“ u kojoj svi žive zajedno, dok je ona stajala u kuhinji u kecelji, jasno joj je pokazalo koliko je postala nevidljiva.
Kako prenosi Kurir, njeno telo je prvo reagovalo. Umor, bezvoljnost i gubitak želje da bilo šta radi kulminirali su zdravstvenim problemima. Završila je u bolnici zbog visokog pritiska, a dok je ležala priključena na infuziju, shvatila je koliko je sama. Posete su izostale, pozivi su bili kratki i svedeni na praktična pitanja. Taj trenutak joj je otvorio oči – ako se sada sruši, njen izostanak će se primetiti samo kroz neoprane sudove i prazan frižider.
- U periodu oporavka naišla je na priču žene koja je u pedesetoj godini napustila brak i preselila se u mali stan, umorna od uloge u kojoj je godinama bila zarobljena. Ta priča, o kojoj su pisali i drugi domaći mediji, posejala je u Eleni misao da postoji drugačiji život. Ne odmah, ne naglo, ali polako je počela da pravi male, gotovo neprimetne korake ka slobodi. Odvajala je sitne iznose novca, uzimala dodatne poslove i prvi put u životu štedela – ne za porodicu, već za sebe.
Tri godine je tiho gradila izlaz. U njenoj glavi se formirala slika malog prostora u kojem vlada mir, bez objašnjavanja, bez pritiska i bez osećaja krivice. Prelomni trenutak dogodio se u sasvim običnoj večeri, kada se vratila kući umorna, a dočekali su je prljavi sudovi, nezainteresovana deca i muževljeva ravnodušnost. Umesto uobičajenog ćutanja, prvi put je rekla da ne može više. Ta hladna jasnoća, kako ju je sama opisala, bila je jača od bilo kakve histerije.
- Ubrzo je naišla na oglas za mali studio na periferiji grada, čija je cena tačno odgovarala njenoj ušteđevini. Kada je ušla u taj prostor, osetila je mir kakav godinama nije poznavala. Kupovina stana bila je ispunjena strahom i osećajem krivice, ali i svešću da je alternativa život u potpunom samoponištavanju. Stan je kupila i upisala na svoje ime, bez najave i bez rasprava koje su je ranije uvek vraćale unazad.
Kada je porodici saopštila odluku, usledili su šok, optužbe i teške reči. Nazivali su je sebičnom, govorili da izdaje porodicu, a ta reč – izdajica – odzvanjala je najglasnije. Kako je isticao i portal Stil, reakcije okoline često su surovije od same odluke, jer žena koja bira sebe i dalje izaziva osudu. Elena je prvi put ostala pri svom stavu.
Danas živi u malom stanu, okružena tišinom koja joj je u početku bila zastrašujuća, a sada predstavlja utočište. Porodica je i dalje prisutna, ali odnosi su hladniji i opterećeni nerazumevanjem. Ipak, Elena ne sebe ne vidi kao heroinu, već kao ženu koja je prestala da izdaje samu sebe. Sa 52 godine, kako je sama priznala, prvi put se budi bez osećaja duga prema svima drugima i sa pitanjem koje ranije nije smela da postavi – šta ona danas želi. Za nju je taj osećaj, uprkos svemu, vredniji od svih osuda
