Kada je 19. februara 2021. godine stigla vest da je preminuo Đorđe Balašević, tišina je na trenutke bila glasnija od svake pesme. Vest se širila brzo, ali neverica je trajala mnogo duže.
- Gradovi širom bivše Jugoslavije spontano su se pretvorili u mesta sećanja, a Novi Sad, njegov grad, te noći je svetleo od sveća, poruka i stihova koje su ljudi ostavljali na trgovima, mostovima i ispred pozorišta. Kako je tada pisao Kurir, nije postojala generacija koju Balašević nije dotakao – svako je imao bar jednu njegovu pesmu uz koju je odrastao, voleo ili tugovao.
Smrt omiljenog kantautora došla je u jeku pandemije, nakon komplikacija izazvanih korona virusom, i upravo zbog toga bol je bio još veći. U 67. godini otišao je čovek koji je umeo da spoji poeziju, humor i gorčinu stvarnosti u stihove koji su delovali kao lične ispovesti miliona ljudi. Blic je tada podsetio da Balašević nikada nije voleo velike reči kada nisu iskrene, niti patetiku bez razloga, pa nije čudilo što se ubrzo pojavila informacija da je njegova poslednja želja bila da ga isprate tiho, bez pompe, velikih govora i državnih ceremonija.
- Ta želja bila je u potpunom skladu s onim što je i sam godinama poručivao kroz muziku. U jednoj od svojih pesama napisao je da, kada ode, ne želi suze i spektakl, već samo jednu zapaljenu sveću i mir. Upravo zato njegova sahrana, iako emotivno teška, protekla je dostojanstveno i skromno, u krugu porodice i najbližih prijatelja. Telegraf je tada naveo da je sve bilo organizovano onako kako je Đole živeo – nenametljivo, ali duboko emotivno.
Prva sahrana održana je na gradskom groblju „Lisje“ u Novom Sadu. Telo je iz kapele ispraćeno uz zvuke tamburaša, jer bez muzike Balaševićev odlazak ne bi imao smisla. Pesme koje su tom prilikom odsvirane nisu bile slučajan izbor – bile su to melodije koje su obeležile njegove početke, ljubav i porodični život. Porodica, supruga Olivera i ćerke, stajale su mirno, dok su se stihovi pretvarali u oproštaj koji reči više nisu mogle da nose.
- Ipak, ono što je mnoge zbunilo jeste podatak da je Đorđe Balašević sahranjen dva puta. Kako je kasnije objašnjeno u domaćim medijima, reč je bila o odluci porodice, koja je želela da se ispuni još jedna njegova želja. Nakon četrdeset dana, posmrtni ostaci su ekshumirani, kremirani i položeni u porodičnu grobnicu, svega nekoliko metara dalje, ispod četinara koji simbolično štite mesto njegovog večnog mira. Kurir je tada istakao da je sve urađeno tiho i bez prisustva javnosti, baš onako kako je Balašević želeo.
Danas, njegov grob izgleda drugačije od klasičnih nadgrobnih spomenika. Ne ističe se veličinom ni raskoši, ali privlači pažnju simbolikom. Spomenik je oblikovan kao list i srce, jednostavan, a snažan u poruci. Na njemu stoje reči koje su mnogi prepoznali kao suštinu njegovog pogleda na život: „Bez crne bela ne bi vredela.“ Taj stih, preuzet iz pesme „Portret života mog“, govori o prihvatanju svega što život nosi – i lepog i teškog, jer jedno bez drugog nema pravi smisao.
- Kako piše Blic, izbor upravo tog stiha nije slučajan. Balašević je čitavog života pevao o kontrastima, o ljubavi koja boli, o radosti koja je krhka i o tome da svet nikada nije crno-beli, već satkan od nijansi. U toj pesmi opisuje život kao sliku u koju su utisnute plave, zelene i vatrene boje, ali i tamni tonovi bez kojih svetlost ne bi imala snagu. Upravo ta poruka danas stoji na mestu gde se ljudi dolaze pokloniti njegovom liku i delu.
Grob Đorđa Balaševića postao je mesto tihe posete, bez velikih okupljanja, ali sa stalnim prisustvom emocija. Ljudi dolaze, ostavljaju cveće, poruke, ponekad i stihove ispisane rukom. Neki zastanu samo na trenutak, drugi ostanu duže, u tišini, kao da razgovaraju s nekim ko ih razume. Telegraf je zabeležio da se često može videti i po koja zapaljena sveća, baš onako kako je i sam Đole nekada poželeo.
- Iako fizički nije više među njima, Balašević je ostao prisutan kroz pesme koje se i dalje slušaju, citiraju i pevaju na koncertima drugih izvođača, u domovima i na ulicama. Njegovi stihovi i danas pronalaze put do ljudi koji ga možda nikada nisu gledali uživo, ali su u njegovim rečima prepoznali iskrenost kakva se retko sreće.
Na kraju, možda je upravo nadgrobni natpis najbolji opis života koji je vodio. Bez tame nema svetla, bez tuge nema radosti, bez gubitka nema sećanja. Kako su domaći mediji više puta istakli, Đorđe Balašević nije želeo da bude idealizovan, već shvaćen. A stih koji danas stoji na njegovom grobu podseća da je život, baš kao i njegove pesme, lep upravo zato što nije savršen
