Razmišljanja Vladete Jerotića o veri, čoveku i Božjoj ljubavi ostala su duboko utisnuta u kolektivno pamćenje društva, ne samo kao teološka ili filozofska promišljanja, već kao tiha, ali snažna opomena savremenom čoveku.
- Njegov životni put bio je neobičan spoj nauke i duhovnosti, racionalnog i metafizičkog, medicine i teologije. Kao priznati neuropsihijatar, psihoterapeut, književnik i akademik, Jerotić je uspeo da poveže unutrašnji svet čoveka sa njegovim odnosom prema Bogu, verujući da se ta dva prostora ne mogu posmatrati odvojeno. Kako Kurir piše u osvrtima na njegov rad, Jerotić nikada nije govorio sa visine autoriteta, već iz pozicije čoveka koji se i sam neprestano preispituje, tražeći smisao u svakodnevnim borbama duše.
Njegove misli o Božjoj ljubavi često su nailazile na snažne reakcije jer nisu bile utešne na prvi pogled. Naprotiv, bile su izazovne, ponekad i nelagodne, jer su od čoveka tražile suočavanje sa sobom. Jerotić je smatrao da je najveći problem savremenog društva bekstvo od odgovornosti za sopstvene postupke. U tom kontekstu, njegova razmišljanja o ateizmu i agnosticizmu nisu bila napad, već pokušaj razumevanja. Kako navodi Stil u tekstovima posvećenim njegovim citatima, Jerotić je verovao da mnogi ljudi ne odbacuju Boga zato što ne veruju u Njega, već zato što ne žele da se suoče sa sopstvenim greškama i potrebom za pokajanjem.
Za njega, greh nije bio puka moralna kategorija, već stanje duha u kojem čovek odbija da sagleda sopstvenu slabost. Smatrao je da priznanje grešnosti nije poniženje, već prvi korak ka unutrašnjoj slobodi. Prema pisanju portala Blic, Jerotić je često isticao da Bog ne traži od čoveka savršenstvo, već iskrenost. U toj iskrenosti leži mogućnost promene, ali i mogućnost da se Božja ljubav doživi kao nešto živo i stvarno, a ne apstraktna ideja.
- U središtu njegove poruke nalazila se misao da Bog od čoveka traži samo jedno – ljubav. Ali ne ljubav kao praznu reč ili prolazni osećaj, već ljubav kao slobodan i svestan odgovor na Božju bezgraničnu ljubav. Jerotić je upozoravao da do takve ljubavi nije moguće doći dok je čovek zarobljen gordošću, željom za moći, slavom i samodovoljnošću. Kako Kurir prenosi u analizama njegovih zapisa, upravo su ti unutrašnji porivi ono što čoveka udaljava od istinske duhovnosti, jer stvaraju iluziju da mu niko nije potreban – ni drugi ljudi, ni Bog.
Njegove reči često su delovale kao ogledalo u kojem se svako može prepoznati. Govorio je o savremenom čoveku koji je okružen informacijama, ali osiromašen smislom, koji ima sve više izbora, ali sve manje unutrašnjeg mira. Jerotić je smatrao da se taj nemir ne može izlečiti spoljašnjim uspesima, već isključivo unutrašnjom promenom. Kako navodi Espreso, njegova predavanja i knjige posećivali su ljudi različitih uverenja upravo zato što nije nudio gotove odgovore, već je podsticao na lično traganje.
- U sredini njegovih promišljanja uvek se nalazila savest. Savest je, prema Jerotiću, mesto susreta Boga i čoveka, prostor u kojem se odvija najvažniji dijalog. On je verovao da savremeni čovek često utišava taj unutrašnji glas jer ga doživljava kao pretnju ličnoj slobodi. Međutim, kako ističe Blic, Jerotić je tvrdio da je prava sloboda nemoguća bez savesti, jer bez nje čovek postaje rob sopstvenih strasti i strahova.
Posebno je naglašavao važnost poniznosti, ali ne kao samoponiženja, već kao realnog sagledavanja sebe. Poniznost je, u njegovom tumačenju, sposobnost da čovek prihvati da nije centar sveta i da mu je potrebna pomoć – kako ljudi, tako i Boga. U tom prihvatanju rađa se mogućnost istinske ljubavi, jer tek tada čovek prestaje da voli iz interesa i počinje da voli iz slobode. Prema pisanju Stila, Jerotić je upravo u toj tački video razliku između površne religioznosti i duboke vere.
- Njegove misli danas se često citiraju upravo zato što deluju kao odgovor na pitanja koja muče savremeno društvo – otuđenost, strah, gubitak smisla. Iako je govorio u religijskom kontekstu, njegove poruke prevazilazile su granice vere i obraćale se svakome ko traga za dubljim razumevanjem sebe. Jerotić nije nudio brza rešenja, ali je nudio put – put samospoznaje, kajanja i ljubavi.
Na kraju, njegova poruka o Božjoj ljubavi ostaje snažna upravo zato što nije laka. Ona ne obećava spasenje bez truda, niti ljubav bez promene. Kako Kurir ističe u retrospektivama njegovog rada, Jerotić je verovao da bez unutrašnje borbe nema duhovnog rasta, a bez ljubavi nema istinskog života. Njegove reči danas deluju kao tiha, ali uporna opomena da se smisao ne nalazi u spoljašnjem svetu, već u dubinama ljudske duše, tamo gde se čovek usuđuje da bude iskren – i prema sebi i prema Bogu
