Kada se govori o sudbinama koje su istovremeno ispisane muzikom, tugom i neprekidnom borbom, životna priča Mire Kosovke zauzima posebno mesto. Njena ispovest nije samo sećanje jedne pevačice na prošla vremena, već svedočanstvo o gubicima koji ne blede, o korenima koji bole i o snazi da se, uprkos svemu, ne odrekne života.
- Kako je preneo „Kurir“, Mira je u javnosti prvi put bez zadrške otvorila dušu i govorila o ranama koje nosi već decenijama – o braći kojih više nema, o ocu čije je tajne otkrivala tek posle njegove smrti i o majci čije kosti već 26 godina bezuspešno traži.
Njeno detinjstvo u Đakovici bilo je ispunjeno porodicom, ali i snažnim emocijama koje su je oblikovale. Odrastala je uz trojicu braće, u kući u kojoj su se mešali smeh, pesma i osećaj zajedništva. Braća su joj bila oslonac, zaštita i prva publika, a posebno mesto zauzimao je brat blizanac Miroslav, sa kojim je imala gotovo neraskidivu vezu. Kako je Mira ispričala, on je bio nežan i emotivan, dok je ona preuzimala ulogu borca i čuvara porodice. Te veze nisu bile samo porodične, već duboko duhovne, zbog čega su kasniji gubici ostavili neizbrisiv trag.
- Dolazak u Beograd krajem sedamdesetih godina doneo je veliku prekretnicu. Studije defektologije, planovi o mirnom životu i akademskoj karijeri ubrzo su pali u drugi plan. Slučajan susret sa ljudima iz muzičkog sveta promenio je sve. Marina Tucaković je, kako navodi „Lepa i srećna“, u Miri prepoznala talenat i snagu koju nije mogla da zanemari, i tada je započeo put ka estradi. Ipak, taj put nije bio obasjan samo reflektorima – pratile su ga nepravde, razočaranja i teške odluke, uključujući i napuštanje studija zbog pritisaka koje više nije mogla da podnese.
Osamdesete i devedesete donele su joj slavu, nastupe, putovanja i život kakav mnogi sanjaju. Iza scene, međutim, Mira je nosila teret porodičnih tragedija. Smrt jednog brata, pa drugog, a potom i oca, lomila je njen unutrašnji svet. Poseban udarac bio je gubitak blizanca, nakon kojeg je, kako je priznala, mikrofon ostavila po strani. Pevanje, koje je nekada bilo njeno utočište, postalo je previše bolno jer je svaka nota nosila sećanje na njega.
- U sredini njene priče stoji lik oca Vlade, čoveka čija je biografija bila složenija nego što je ikada znala. Tek posle njegove smrti saznala je detalje o njegovoj ulozi u istorijskim događajima i shvatila koliko je njegova strogoća zapravo bila oblik brige. „Blic“ je pisao da je Mira često isticala kako tek sa godinama razume očev karakter i koliko ju je njegovo vaspitanje ojačalo, pripremajući je za život pun izazova. Jedan kamen sa kristalima, koji joj je otac poklonio, ostao je njen najvredniji simbol doma i korena, jedina materijalna veza sa mestom iz kojeg je potekla.
- Ratne godine donele su novu tragediju. Dok su mnogi bežali, Mira se vraćala. Upravo tada izgubila je majku Dragicu, koja je ostala u Đakovici da čuva porodičnu imovinu. Ono što je usledilo prevazilazi granice lične tragedije. Majka je ubijena, a njeni posmrtni ostaci nikada nisu pronađeni, što je Miri ostavilo ranu koja i danas krvari. Godinama je tragala za istinom, obraćala se institucijama i odlazila čak i do Haga, ali bez odgovora koji bi joj doneo mir.
Kako su prenosili domaći mediji, među njima i „Kurir“, Mira ne krije da je strahuje da majčine kosti možda nikada neće pronaći. Ipak, ostavila je amanet – želju da majka, ukoliko se ikada pronađe, bude sahranjena pored sina. Ta nada, koliko god krhka bila, drži je uspravnom. Uprkos svemu, Mira u svojoj ispovesti ne govori jezikom mržnje. Naprotiv, naglašava da je među ljudima bilo i dobrih i loših, i da ne želi da kolektivnu krivicu pripisuje bilo kome.
- Odlazak u Australiju nakon majčine smrti bio je, kako kaže, čin samospasa. Daleko od Balkana pokušala je da sastavi komade sebe i pronađe razlog da nastavi dalje. Iako više ne peva, muzika i dalje živi u njoj, ali sada kao tiha senka nekog prošlog života. Ono što je ostalo jeste sposobnost da se raduje tuđim uspesima i da, uprkos svemu, voli ljude i život.
Na kraju ove potresne priče ostaje slika žene koja je izgubila gotovo sve, ali nije izgubila sebe. „Lepa i srećna“ ističe da je upravo ta unutrašnja snaga ono što Miru Kosovku izdvaja, jer njena priča nije samo niz tragedija, već i primer dostojanstva i istrajnosti. Njena ispovest služi kao podsetnik da iza javnih ličnosti često stoje sudbine koje su mnogo teže nego što se na prvi pogled čini – sudbine koje ne traže sažaljenje, već razumevanje
