Đorđe Balašević, kantautor i pevač, svojim pesmama ostavio je neizbrisiv trag, naročito među Srba u Hrvatskoj. Njegova muzika nije bila samo odraz ličnih emocija, već i most koji je spajao ljude kroz turbulencije ratova, društvenih previranja i gubitaka.
- Zanimljivo je kako su neki njegovi stihovi postali gotovo neformalni himni, koji su umesto nacionalnih podela lečili rane i vraćali nadu. Tako je pesma „Stari laloški vals“, jedan od mnogih dragulja njegove karijere, postala mnogo više od muzike – ona je postala simbol bola, gubitka i večite potrage za domom.
Ujedno, mnogi Srbi koji su morali da napuste Hrvatsku tokom 90-ih godina prepoznali su u stihu “Nisam ja došao, di da se vraćam?” svoja vlastita iskustva i postojanje neizmernog gubitka. Index.hr ističe da su stihovi Đorđa Balaševića imali duboku emotivnu snagu, naročito za one koji su izgubili domove u ratu, podsećajući ih na sve što su ostavili za sobom.
- Balašević nije bio samo muzičar, on je bio i glas naroda. Njegove pesme nisu se samo slušale; one su bile terapija, način na koji su ljudi izražavali tugu, nadu, ljubav, ali i sećanje na bolne trenutke. Iako je pesma „Stari laloški vals“ specifična, njen emotivni naboj osvežava dušu i podseća na mnoge nepovratne gubitke.
Pesma, koja je deo Balaševićevog opusa iz osamdesetih, postala je simbol tuge, ali i snage da se prežive godine ispunjene neizvesnošću i bolom. Rečenica „Nisam ja došao, di da se vraćam?“ u ovom kontekstu dobija posebno značenje, jer ne odražava samo lični gubitak, već i kolektivnu patnju celokupne generacije. Većina ljudi koji su prošli kroz sličnu sudbinu osećaju se kao „nesretnici koji nemaju gde da se vrate“, te je Balaševićov glas postao tihi savetnik u trenucima tuge.
- Njegov odnos prema ljudima, posebno prema Hrvatima, bio je duboko humanistički, što je često naglašavano u njegovim pesmama. “Panonski mornar” je bio više od običnog muzičara; bio je osoba koja je prihvatala sve ljude, bez obzira na njihove političke ili nacionalne razlike. Nisu to bili samo pesnici, nisu to bile samo reči – to je bila istinska posvećenost onima koji su se osećali izgubljeno u svetu punom nesigurnosti. Tada se, iako je prošlo mnogo godina, čula Balaševićeva pesma i ljudi su znali da nisu sami.
- On je kroz stihove pozivao na pomirenje, ljubav i prihvatanje, uprkos svim nesrećama koje su ih zadesile. To je bio Đorđe Balašević – osoba koja je svojim pesmama gradila mostove, a ne zidove. Kurir prenosi izjavu jednog novinara koji je istakao da su Balaševićevi stihovi bili „lek za dušu“, posebno za one koji su tražili izlaz iz patrijarhalnog okvira postjugoslovenskog prostora. U tom smislu, njegova pesma „Stari laloški vals“ bila je izlaz, podsećanje na prošlost koja nije bila idealizovana, ali je bila iskrena.
Iako je Balašević preminuo 2021. godine, u njegovoj smrti nije bilo zvaničnih pomena, prema želji porodice, ali muzika koju je ostavio nastavlja da živi među ljudima. I danas, nakon njegove smrti, njegove pesme i dalje odjekuju, posebno među onima koji su odrasli uz njegove stihove. Bio je to pesnik, muzičar, ali i narodna ikona koja je nastojala da poveže ljude u najtežim trenucima.
- Pesme su postale svojevrsni spomenici, koji ne govore samo o prošlim vremenima, već o onome što se još uvek nosi u srcu svakog pojedinca. Kroz njegove stihove, ljudi su nalazili izlaz, priliku da se oslobode bola, gubitka, a i nade za bolju budućnost. Balaševićev Novi Sad, grad u kojem je odrastao i koji je voleo, postao je pravo utočište svih njegovih obožavalaca, i to ne samo kao geografsko mesto, već kao simbol. Kako je sam rekao: „Dobro jutro, Novi Sade“, njegove reči su postale svojevrsni pozdrav, poziv da se setimo i ponovo se vratimo onome što nas čini potpunima. On nije samo pevao o svom rodnom gradu, on je ujedno pevao i o mnogima koji su ga napustili, čineći svaki stih univerzalnim.
Balašević nije bio samo umetnik, već i čovek koji je svojim stihovima izlečio mnoge rane. Njegova muzika imala je snagu da pomiri, da spasi, da pruži utehu, iako su reči bile jednostavne. Za mnoge, Đorđe Balašević nije bio samo pesnik i kantautor, već i terapija za dušu. Danas, dok se prisjećamo njegovih stihova, možemo da shvatimo koliko su te pesme bile snažne i koliko su uticale na formiranje kolektivne svesti o gubicima i patnji, ali i o ljubavi prema domovini. Slično kao i u pesmi “Stari laloški vals”, on je ponovo bio tu da nas podseti da nikada ne zaboravimo ono što smo imali, ali i ono što možemo ponovo izgraditi. Zbog toga će njegove pesme uvek biti sa nama
