Ivan B. je tokom svojih 30 godina života u Austriji prošao kroz iskustvo koje je drastično promenilo njegov pogled na život i vrednosti. Počeo je kao mlad otac iz Slavonije, s planom da ostane samo nekoliko godina u inostranstvu, kako bi zaradio novac i obezbedio bolji život za svoju porodicu.
- Međutim, nakon tri decenije rada u Beču, Ivan priznaje da bi, da je imao priliku, odabrao drugačiji put. Ono što je iz njega izašlo, iako je izgledalo kao ostvareni san, zapravo je donelo mnogo propuštenih trenutaka i žrtvovanog vremena.
Na početku 1990-ih, Ivan je otišao u Austriju sa jasnim ciljem: da zaradi dovoljno da bi mogao da sredi kuću, obezbedi školovanje svoje dece i stvori stabilnost za svoju porodicu. Zamišljao je to kao kratkoročnu avanturu, ali život je imao drugačiji plan. U Beču je radio kao taksista, i to naporno, često i po 12 sati dnevno, tokom vikenda i praznika.
- Njegov život postao je rutina koja nije uključivala nijednu istinsku povezanost ili emocionalnu podršku. Iako je u tom periodu imao mnoštvo kolega, sa kojima je pio kafu i razgovarao, osećao je duboku usamljenost. Zamišljajući da će se život u inostranstvu pretvoriti u bolji, lakši, financijski stabilniji, Ivan je zapravo otkrio suprotnost: usamljenost je bila najteža cena koju je platio.
Tijekom tih godina, Ivan je slao gotovo sav svoj prihod porodici u Hrvatskoj. Pomažući im da pokriju školu, račune, popravke i druge troškove života, Ivan nije mogao da se oslobodi osećaja da nešto stalno nedostaje. Čak iako je slao novac, on nije bio tu, a njegova porodica ga je viđala samo preko telefona. Najteži trenuci bili su oni kada bi se rastajali na kratkim posetama doma. „Najgore je kada odeš, a dete ti stoji na prozoru i gleda te dok odlaziš… Nema te plate koja to vredi. Ni jedne“, priseća se Ivan. Osećaj propuštenih trenutaka još više se naglasio u trenutku kada je njegov sin iznenada odrasao, dok je on bio fizički daleko. „Jednom me nazvao i rekao: ‘Tata, položio sam vozački.’ Setio sam se kako sam ga prvi put držao u naručju. Toliko sam toga propustio“, kaže Ivan, govoreći o vremenu koje nikada ne može da vrati.
- Sada, sa 60 godina i penzijom koju je zaradio tokom tih godina, Ivan se vratio u svoje rodno selo. Iako uživa u mirnijem životu, sa decom i unucima, osećaj žaljenja zbog žrtvovanih godina je i dalje prisutan. “Novac je dobar sluga, ali loš gospodar”, ističe Ivan. “Zaradiš ga, potrošiš ga i opet si na početku. Ali propuštene godine… njih nikada ne možeš da vratiš.” On sada shvata da bi, da je mogao ponovo da izabere, otišao samo na godinu dana, ili se možda nikada ne bi ni vraćao. Postavlja pitanje: „Šta ti vredi novac kad ga nemaš s kim deliti?“
- Danas Ivan razmišlja o svom životu u Austriji sa velikim žaljenjem, ali i sa željom da mlađe generacije izbegnu iste greške. Iako još povremeno mora da ide u Austriju zbog lekarskih pregleda i birokratskih obaveza, Ivan uvek brzo vraća u svoje selo. “Naučio sam lekciju. Ako mogu da poručim mladima: idite, radite, zarađujte… ali ne zaboravite gde vam je dom. I nemojte misliti da će vas novac usrećiti. On će vas usrećiti na kratko, ali vas neće zagrliti kada vam bude teško,” zaključuje Ivan. Iza svega toga stoji njegova spoznaja da nijedna količina novca nije vredna propuštenog vremena i odnosa s porodicom.
Kroz svoju priču, Ivan ukazuje na činjenicu da život u inostranstvu nije uvek onakav kakvim se čini na prvi pogled. Mnogi ljudi misle da je život u inostranstvu idiličan i da se samo zbog novca i uspeha sve žrtvuje, ali Ivanova priča pokazuje da takav način života može dovesti do duboke unutrašnje usamljenosti, propustjenih trenutaka i nemogućnosti da se nadoknadi izgubljeno vreme. Čak iako je finansijski obezbeđen, pravi vrednosti života koje se ne mogu kupiti – vreme provedeno s porodicom i prijateljima – postaju mu ključni.
- Blic otkriva da mnogi ljudi koji se odluče za odlazak u inostranstvo često dožive sličnu situaciju. Dok pokušavaju da stvore bolji život za sebe i svoje porodice, često zanemaruju ono najvažnije – svoje emocionalne i socijalne veze, što ih dugoročno može ostaviti sa osećajem praznine i nezadovoljstva. Na kraju, Ivan smatra da su prave vrednosti životne u povezivanju s voljenima i prisutnosti u njihovim životima, a ne u materijalnim stvarima.
Na kraju, Ivanova priča nam može poslužiti kao podsećanje da novac nije sve, a život je mnogo više od finansijske stabilnosti. Iako je ostvario svoj cilj, vratio se u domovinu sa penzijom koja mu omogućava mirniji život, Ivan sada shvata da je najveća cena koju je platio to što nije bio tu kada je njegova porodica stvarala uspomene. Kroz svoju priču, Ivan nas podseća na pravu vrednost vremena koje ne možemo kupiti – to je vreme koje trošimo s onima koje volimo.
