Godinama sam živela u laži, a istina je bila skrivena u jednoj kutiji za pisma. Sve je počelo jednog dana, kada mi je majka, u trenutku svoje slabosti i pred smrt, šapnula nešto što mi je zauvek promenilo život.
- Držala sam je za ruku, a njene usne su drhtale. „Save g“, rekla je, a ja sam pomislila da misli na mog oca. Međutim, zatim je dodala: „On nije tvoj otac…“ U tom trenutku, moj svet se srušio.
Pogledala sam svog oca, koji je stajao u uglu sobe. Lice mu je bilo sivo, a pogled nije pokazivao ništa osim praznine. Srce mi je stalo. „Šta to znači?“, pitao sam, pokušavajući da shvatim. Nije odgovorio. Samo je sagnuo glavu i počeo da plače. I tako sam saznala šokantnu istinu.
- Nekoliko trenutaka kasnije, otvorila sam staru kutiju za pisma. U njoj je bila fotografija čoveka kojeg nikada nisam videla, kao i pismo sa njegovim imenom. Počela sam da čitam rukopis koji mi nije bio poznat. „Ako čitaš ovo, znači da sam ti sve konačno rekla“, pisalo je. „Tvoj pravi otac je Nikola, i živi u Beogradu. Otišao je pre nego što si rođena i nikada se nije vratio.“
Suze su mi počele padati po papiru, dok sam gledala svog oca. Pitala sam ga tiho: „Da li je to istina?“ I on je, uzdahnuo, zatvorio oči i priznao: „Jeste.“ Srce mi se slomilo. „Znači, znao si?“, pitala sam. „Znao sam“, rekao je. „Ali voleo sam te kao svoju.“ Te reči su me povredile više nego sama istina.
- Osećala sam se kao da mi je ceo svet izmakao, pa sam otišla napolje da udahnem svež vazduh, pokušavajući da shvatim šta se upravo desilo. Sledećeg dana, uzeh autobus i krenula u Beograd. U pismu je bio broj telefona, star, rukom napisan, kao iz nekog prošlog vremena. Nisam bila sigurna da li još uvek postoji, ali morala sam da pokušam. Pozvala sam ga.
„Halo?“ čuo se grubi glas sa druge strane. „Da li govorim sa Nikolom?“ „Ko je to?“ pitao je. Predstavljam se: „Ja sam Marija. Mislim da sam vaša ćerka.“ S druge strane je bila tišina, a zatim je rekao: „Znao sam da će taj dan doći. Gde si?“
- Dogovorili smo se da se sastanemo u malom kafiću kraj Kalemegdana. Kad me je ugledao, ustao je i rekao: „Ista si kao ona.“ Srce mi je bilo ispunjeno tugom, ali i nekom neobjašnjivom povezanošću. „Zašto si otišao?“, pitala sam. „Nisam otišao“, odgovorio je. „Oterali su me.“
Njegova priča me zatekao. Njegovi roditelji nisu mogli da prihvate što je bio siromašan, pa su ga poslali daleko. Nije znao da je trudna, niti da je dobio dete. Iako je slao pisma godinama, nikada nije dobio odgovor. Drhtao je dok je vadila iz džepa požutele koverte, a onda mi pokazao slike koje mi nikada nije dao. Na jednoj je pisalo: „Ako ikada budeš imala dete, nadam se da će ličiti na tebe, da se ne oseća usamljeno kao što sam se ja osećao.“
- Pogled na fotografije i staru kovertu, koje su bile deo tog života koji nisam znala, bili su duboko emotivni. Tek tada sam shvatila koliko je dugo patio i koliko mu je bilo stalo. Suze su mi krenule, a on je rekao: „Sad kad znam, neću više da gubim ni minut.“
Proveli smo sate razgovarajući o njegovom životu, o stvarima koje nikada nisam znala. Bio je to razgovor koji je trajao satima i koji je menjao sve u meni. Na kraju, otišla sam kući sa osećajem da sam napokon razumela. Otišla sam kod mog očuha, sada toga kojeg sam zvala očuhom, i gledali smo se sa bolom u očima. „Znam da si ga našla“, rekao je, a ja sam samo tiho odgovorila: „Jesam.“
- „I?“, upitao je.„On nije kriv“, rekla sam, i to je bilo sve. Suze su mu zasijale u očima. „Znaš, Mila, možda nisam tvoj otac po krvi, ali nikada nisam prestao da budem tvoj tata.“ I tada sam ga zagrila, kao što nisam još od detinjstva. „Znam. I to se nikada neće promeniti.“
Shvatila sam tada da porodica nije uvek samo krvno srodstvo. Svi ovi ljudi u mom životu su bili porodica, jer su bili uz mene kada sam ih najviše trebala. Istina mi nije uništila život, naprotiv, pokazala mi je da možemo voleti još više nego što smo mislili. Porodica je tamo gde se srce osjeća voljeno i poštovano, a istina je samo most ka tom dubljem razumevanju
