U današnjem članku želim vam ispričati priču o neobičnom iskustvu koje je potpuno promenilo moj život. Jednog jutra, dok sam bila sigurna u svoje radno okruženje, dogodio se trenutak koji nisam mogla predvideti.
- Naime, moj šef me je otpustio pred svim kolegama, a svega 45 minuta kasnije, situacija je bila potpuno obrnuta.To je bio običan radni dan. Kroz prozor kancelarije mogla sam videti kako svet prolazi, dok sam završavala izveštaj koji je trebalo da bude potpisan pre podneva.
Nisam imala nikakva predosećanja, niti sam pomislila da će nešto značajno da se desi. Ali sve se promenilo kada je moj šef pozvao i rekao: “Emma, možeš li doći u salu za sastanke?”
- Bez prethodnog upozorenja, pred čitavim timom menadžera, šef je hladno rekao da nisu zadovoljni mojim radom i da više nisam potrebna u firmi. Svi su me gledali, a ja sam, uprkos iznenađenju, ostala mirna. Znala sam da mi nije ništa preostalo osim da uzmem svoje stvari i krenem dalje. Nisam im se obratila rečima, samo sam uzela svoje stvari, osvrnula se na svoj sto koji sam godinama zvala svojim i otišla. Dok sam napuštala prostoriju, šef je stajao sa prekrštenim rukama i rečima: “Posao nije ličan, Emma. Samo brojevi.” Ja sam mu odgovorila: “Brojevi ne lažu, ali ljudi umeju.”
Iako mi je šef dao papire, u tom trenutku nisam mu ni spomenula da sam upravo završila važnu akviziciju koju je on odbio i nazvao beskorisnim. Prošla sam pored njega, a on nije imao pojma da sam već postigla mnogo više nego što je mogao da zamisli. Kroz taj trenutak sam shvatila da je sve što sam radila za njega zapravo bilo neprepoznato. Osećala sam se oslobođeno, kao da je sav teret pao sa mojih ramena.
- Samo pola sata kasnije, dok sam sedila u kafiću, telefon je zazvonio. Na ekranu je pisalo “Turner”, moj šef. Nasmejala sam se i odgovorila: “Emma, gde su fajlovi za klijenta Hale? Sistem ih ne može naći.” Moj odgovor je bio hladan i miran: “Verovatno zato što ih nisam ostavila.”
- On je bio u šoku, a ja sam mu objasnila da nisam obavezna da ostavim ništa, jer sam sada bila slobodna da radim za sebe. “Sve što sam radila sada pripada meni,” rekla sam, “i firmi koja je preuzela vašeg glavnog klijenta pre dvadeset minuta.” Na drugoj strani linije vladala je tišina, a onda je usledio drugi poziv, ovog puta u panici. Šef je želeo da razgovaramo i pokušao da mi ponudi bolje uslove, čak i dvostruku platu. Ali ja sam bila čvrsta. Rekla sam mu: “Znaš, Turner, kad si rekao da posao nije ličan — bio si u pravu. Zato sada ni ovo nije lično. Samo posao.”
Nekoliko dana kasnije, mediji su izveštavali o “iznenadnoj propasti korporacije Turner & Co.” i o tome kako su konkurenti preuzeli njihove klijente. Šef je nastavio da pokušava da me kontaktira i nudio još bolje uslove, ali za mene je bilo prekasno. Umesto toga, odlučila sam da otvorim svoju firmu, malu agenciju sa istim timom koji je otišao sa mnom. Nismo imali luksuzne kancelarije, ali smo imali ono što novac ne može da kupi – poverenje. Tri meseca kasnije, na poslovnoj konferenciji, moj bivši šef me je pronašao. Bio je umoran, a njegovo izvinjenje bilo je iskreno. “Emma,” rekao je, “izvini. Mislio sam da te mogu zameniti.”
- Na to sam mu odgovorila: “Zamena i gubitak nisu isto, ali hvala ti. Da me nisi otpustio, nikada ne bih postala slobodna.” Pružila sam mu ruku, ne iz sažaljenja, već kao znak da sam završila. Njegov stisak bio je slab, a to je odražavalo sve što je nekada predstavljao.
Kasnije te večeri, sedela sam u svom novom kancelarijskom prostoru. Pogledala sam sat. Bilo je tačno 22:00, tačno dvanaest sati od kada me je otpustio. Iako je on izgubio sve što je smatrao sigurnim, ja sam, prvi put posle godina, imala osećaj da sam tačno tamo gde treba da budem
