Deda Milan živio je u malom selu, na rubu svijeta, u kući koja je bila stara i gotovo napuštena. Njegov imetak bio je skroman, ali je posjedovao nešto što nije imalo cenu svoju harmoniku.
- Ta harmonika, iako izlizana i istrošena, bila je za njega više od običnog instrumenta. Bila je simbol njegove prošlosti, poveznica sa životom koji je polako nestajao. Kad je Milan svirao, cela okolna sela su stajala da ga slušaju. Svi su znali da njegova muzika nosi neku vrstu magije, koja je nadmašivala sve materijalne vrednosti.
Međutim, Milan nije bio jedini koji je znao vrednost muzike. Postojao je dečak po imenu Stefan, siromašni dečak iz obližnjeg sela, koji je sviranjem violine sanjao o velikoj budućnosti. Znao je da je talentovan, ali siromaštvo njegove porodice prijetilo da uguši sve njegove nade. Svi su znali da je Stefan bio sposoban da postigne nešto veliko, ali mu nije bilo moguće pružiti šansu jer je njegova porodica jedva mogla da preživi.
- Sve se promenilo kada je škola najavila putovanje u Beč, koje je bilo prilika za najbolje učenike da pokažu svoj talenat. Bio je to izlet, ali ne bilo kakav izlet. Stefan je znao da bi to mogla biti šansa da stvori svoj život iz snova. Bio je prvi na spisku za putovanje, ali postojala je prepreka – cena puta bila je previsoka za njegovu majku, koja nije imala dovoljno novca da ga pošalje.
Jednog dana, Milan je čuo Stefanove tihi jecaj ispred svoje kuće. Iako je bio star, njegova duša je bila još uvek mlada, a srce mu je bilo osjetljivo na patnju drugih. U trenutku kada je čuo Stefanove suze, Milan je znao da mora da pomogne. Bez oklijevanja, uzeo je svoju harmoniku, onu koju je voleo i koju je godinama svirao, i odlučio da je proda kako bi omogućio Stefanov put u Beč.
- Milan je otišao u grad, prodao harmoniku kolekcionaru, i vratio se sa novcem. Iako je imao prazne ruke, srce mu je bilo ispunjeno jer je znao da je učinio ispravnu stvar. Novac je dao Stefanovoj majci, izmišljajući priču o ušteđevini. Nije želeo da iko sazna šta je on žrtvovao da bi dečak dobio šansu za bolji život.
Stefan je otišao na put, a Milan je ostao u svom selu, sa tihom patnjom zbog gubitka svoje voljene harmonike. Nije bilo više melodije koja bi lebdela iz njegove kuće, a tišina je popunila prostor koji je nekada bio ispunjen muzikom.
- Godine su prolazile, Milan je postajao sve slabiji, ali nikada nije žalio zbog svoje odluke. Nije se žalio što Stefan nije dolazio, što nije tražio njegovu pomoć. Milan je verovao da je napravio pravu stvar i da će Stefan, jednom, to shvatiti.
- Jednog dana, pred njegovom kućom pojavili su se crni autobusi, kamioni sa opremom, i ljudi u frakovima. Svi su znali da nešto veliko dolazi u selo, ali niko nije mogao da pretpostavi šta. Na čelu grupe bio je Stefan. Onaj isti dečak kojeg je Milan pomogao pre mnogo godina. Sada je bio uspešan muzičar, sa dirigentskom palicom u ruci. Stefan je potrčao ka Milanovoj kući, pao pred njegovim nogama, držeći njegove ruke sa poštovanjem i zahvalnošću.
Stefan je rekao da je došao da se oduži. Orkestar koji je bio sa njim postavio je svoje instrumente u dvorištu, pored kokošaka i starih kantica. A onda je Stefan podigao ruku i orkestar je počeo da svira – istu onu melodiju koju je Milan svirao godinama, onu koju je prodao, ali koja se sada vraćala jača nego ikad.
- Seljani su izlazili iz svojih kuća, stajali u tišini i slušali muziku koja je ispunila zrak, donoseći sa sobom sećanja na prošle dane. Milan je sedeo na tremu, osećajući da se vraća deo duše koji je bio izgubljen. Melodija koju je voleo, sada je ponovo bila tu, i to na način koji je prevazišao sve njegove snove.
Kada je poslednja nota utihnula, Stefan je otvorio crnu kutiju. U njoj je bila harmonika – obnovljena, sjajna, sa ugraviranim natpisom: “Čoveku koji mi je dao muziku.” Milan ju je privio uz svoje lice, suze su mu navrle na oči. Osećao je da je ponovo pronašao ono što je izgubio. Stefan mu je rekao da je upravo tada njegov život počeo, jer je kroz Milanovu žrtvu stvorena cela njegova budućnost.I tako je Milan, čovek koji je živeo u tišini, dobio najlepše moguće hvala – kroz muziku koja se vratila kući, kao dokaz da nijedno dobro djelo ne nestaje, već čeka pravi trenutak da se vrati
