Ljubavna priča između pisca Milorada Pavića i njegove saputnice Jasmine Mihajlović dugo je bila predmet pažnje javnosti, ne samo zbog velikog uzrasta razlike, već i zbog nesvakidašnje strasti i tragedije koja ih je pratila kroz život.
- Njihov odnos počeo je krajem osamdesetih godina, kada se Jasmina, kao studentkinja, prvi put pojavi na vratima njegovog kabineta na Filozofskom fakultetu. Tada nije mogla ni da nasluti da će se u narednih nekoliko godina između njih razviti veza koja će spojiti književnost, ljubav, bol i neizbrisiva sećanja. Već tada je bila opčinjena njegovim pisanjem, iako je u početku njihova komunikacija imala isključivo profesionalan karakter – sve do trenutka kada je svaka distanca među njima nestala.
Tačno pet godina je trajalo tajno uzajamno divljenje, dok se 1991. godine, tokom zajedničkog putovanja na književno veče u Niš, sve promenilo. Jasmina i Milorad su tada jasno osetili da njihov odnos više ne može da se drži na distanci. Uprkos tome što je ona bila u braku i imala malo dete, a on već odraslu decu, njihova emocija bila je previše snažna da bi se ignorisala. Ipak, bili su svesni da ih ozbiljne prepreke čekaju, jer su se morali suočiti sa osudom društva i sopstvenim porodicama. Ona je tada stajala pred velikom raskrsnicom života, obuzeta ljubavlju prema jednom od najcenjenijih pisaca svog vremena, ali i brigom za svog sina i brak koji je do tada delovao stabilno.
- Iako je Pavić već imao ozbiljne porodične obaveze, nije oklevao da se u potpunosti posveti novoj vezi. Jasmina se seća kako ju je zaprosio tokom obične večere, posle razgovora sa njenom majkom. Bio je to trenutak njenog unutrašnjeg rascepa, jer je morala da ga zamoli za strpljenje dok razvršava život koji je do tada vodila. Ona je vrlo brzo uspela da okonča svoj brak, dok je Milorad na zakonski kraj čekao godinama, jer njegova tadašnja supruga nije želela da dopusti da se rastanu na miran način. Bilo je to vreme kada su oboje morali da naprave hrabre korake kako bi svoj odnos izneli na svetlost dana, iako su ih ljudi često pogrešno tumačili, posmatrajući ih kao one koji su razbili sopstvene porodice iz hira.
Njihov zajednički život počeo je u skromno iznajmljenom stanu u Beogradu, sa minimalnim nameštajem i puno nepoznanica. Nije im bilo lako – ni materijalno, ni emotivno. Uprkos ogromnoj ljubavi, neizvesnost je postojala: da li će se dvoje ljudi, koji su dugo živeli u odvojenim svetovima, uspeti prilagoditi zajedničkoj svakodnevici? Ipak, njihova posvećenost bila je jača od svakodnevnih briga. Zajedno su gradili novi život, a Milorad, do srži posvećen pisanju, stvarao je remek-dela, često inspirisan upravo njom. Ona je pak, i sama književnica, u Pavićevom senci pronalazila i snagu i težinu, boreći se s tim da pronađe svoje pisanje u društvu pisca takvog formata.
- U jednom od svojih intervjua, Jasmina otkriva koliko je Pavić umeo da neguje životnu estetiku; voleo je da je oblači, osmišljava njene boje i tkanine, kao slikar koji bira tonove za platno. Bio je čovek koji je istinski uživao u lepoti žene, ali i u stvaranju, što je često povezivao sa snažnom erotskom energijom. Njihova bliskost bila je izražena i u telesnom i u duhovnom smislu, toliko da je predstavljala stub njihovog zajedničkog postojanja. Čak i u trenucima kada bi se svađali, između njih je postojala nevidljiva nit koja ih je uvek vraćala jedno drugome.
Jedna od najpotresnijih epizoda u njihovom životu bila je smrt Miloradove ćerke Jelene, koja je u četrdeset trećoj godini života, obolela od depresije, počinila samoubistvo skokom sa sedmog sprata. Bio je to trenutak koji je duboko pogodio njih oboje, ali pre svega Milorada, koji se nikada u potpunosti nije oporavio od tog gubitka. Jasmina se prisećala tog trenutka, bolnog i šokantnog – upravo njoj je stigla vest o tragediji, a u tom času nije imala snage da mu je odmah saopšti. Taj događaj zauvek je ostavio trag u njihovom braku, pretvarajući deo njihove svakodnevice u tišinu punu tuge.
- Ono što je posebno obeležilo njihov odnos bio je način na koji su posmatrali ljubav – kao hranu za dušu i inspiraciju za stvaranje. Njihova strast bila je bez obzira na godine neumorna. Često su isticali da je njihova bliskost nalik fuziji duša koje se dodiruju u stvarnosti i van nje. Ljubav, književnost, putovanja i zajednička dela bili su njihov svet, a izvan njega, malo šta je moglo da parira njihovoj povezanosti. Njihove knjige bile su, kako su verovali, njihova zajednička deca, jer su jedno drugome bili dovoljni – fizički, emotivno, intelektualno.
U domaćim medijima, kao što je Magazin Gloria, više puta su se pojavljivali tekstovi o ovoj neobičnoj ljubavnoj vezi i njezinim izazovima, posebno nakon Pavićeve smrti 2009. godine. Javnost je tada imala priliku da dublje sagleda njihovu priču, kroz Jasmininu otvorenu i emotivnu ispovest. Slično je o njihovoj vezi pisao i Blic Žena, koji je istakao da su uprkos osudama, oni živeli u skladu sa svojim vrednostima, ostavljajući trag u književnosti i kulturi regiona.
- Takođe, ugledni portal Vreme objavio je tekst u kojem se navodi kako je upravo ta veza bila plodonosna i za savremenu srpsku književnost, jer je Jasmina Mihajlović, kroz Pavića i sa njim, izgradila svoj autentičan glas u književnosti. U njenim delima i danas se oseća ta intenzivna emocija i pronicljivost, koje crpe snagu iz ljubavi, bola i intelektualne razmene koju je delila sa piscem suchog sjaja.
Njihov život bio je spoj senzibiliteta i discipline, erosa i strasti, umetničke radoznalosti i bola. Do poslednjeg trenutka, čak i kada ga je bolest savladavala, Jasmina je videla u njemu čoveka s kojim je spojila svetove, koji je ostao, kako je rekla, “seksuano privlačan čak i kada je ležao u bolničkom krevetu”. To svedoči o jednoj dubokoj, nesvakidašnjoj povezanosti, koja prevazilazi uobičajene okvire.
Danas, kada se prisetimo njihovog odnosa, prepoznajemo sve slojeve jedne velike i tragične ljubavi. Ljubavi koja se borila, opstala uprkos svemu i ostavila svoj pečat, kako u književnosti, tako i u sećanjima onih koji veruju da je srce snažnije od pravila. Po rečima Jasmine, njihov se život mogao uporediti sa romanom – pun obrta, dubine i bola, ali u osnovi prožet čistom, nepatvorenom strašću koja iznova rađa umetnost.
