U današnjem članku pišemo o Srđevdanu, prazniku koji se slavi u čast svetitelja Sergija i Vakha, i verovanjima koja su usko povezana sa njim.
- Ovaj praznik je duboko ukorenjen u hrišćanskoj tradiciji i predstavlja dan kada se prisjećamo nevino stradalih svetitelja, ali i njihove vere i odlučnosti. Na ovom prazniku vernici se podsećaju na snagu vere, a uz običaje i molitve, Srđevdan se slavi kroz generacije.
Sveti Srđa i Vakho bili su rimski dostojanstvenici na dvoru cara Maksimijana, koji je bio vladar u vreme cara Dioklecijana. Iako su obojica držali visoke pozicije na carskom dvoru, nisu želeli da se odreknu svoje hrišćanske vere i odustanu od obožavanja Hrista. Uprkos svom visokom statusu, ostali su verni, što je dovelo do njihovog stradanja. Car Maksimijan je oduzeo njihovu odoru i sve oznake časti, nakon čega su bili poslati u progonstvo. Njihovo stradanje nije bilo uzaludno, jer su time postali simboli hrabrosti, vere i odanosti.
Kada su stigli pred namesnika Antioha, car je ponudio posljednju šansu – mogli su da se odreknu vere i spasu život, ali obojica su ostali postojani u svojoj vernosti. Vakhu su mučili i na kraju ubili, dok je Sergije pogubljen u sirijskom gradu Rosafi. Ovaj tragičan događaj desio se oko 303. godine, a uspomena na njihovu žrtvu traje vekovima.
Sveti Sergije postao je naročito poštovan u Resafi, gde je i umro. Grad je kasnije nosio ime Sergiopolis i postao hodočasničko mesto za vernike sa istoka. U tom periodu, u srpskom narodu kult svetih Sergija i Vakha bio je veoma važan. U srednjem veku, crkva posvećena ovim svetiteljima bila je od velikog značaja. Crkva Svetih Sergija i Vakha u Zeti bila je važno mesto za vladare dinastije Vojislavljević, dok je kraljica Jelena Anžujska, zajedno sa svojim sinovima, obnovila crkvu krajem 13. veka, čineći je dovoljno prostranom da primi veliki broj vernika.
- U jednoj od narodnih legenda, prilikom prenosa moštiju Svetog Save u Mileševu, zajedno su prenete i mošti svetih Sergija i Vakha. Ovaj kult postojio je u Mileševu još pre toga, a freske koje prikazuju ove svetitelje smatraju se delom najranijeg freskopisa tog manastira. To dodatno potvrđuje duboku povezanost srpskog naroda sa ovim svetiteljima, kao i njihov veliki značaj u duhovnom životu.
Srđevdan spada u mrsne slave, što znači da se tada priprema bogata hrana od mesa i mlečnih proizvoda, osim u slučaju kada praznik padne na sredu ili petak, kada se poštuje post. Zanimljivo je da narod veruje da na Srđevdan ne treba obavljati određene poslove. Poljoprivrednici, na primer, izbegavaju da izlaze u polja, jer se veruje da nije dobro orati na ovaj dan. Takođe, u mnogim domaćinstvima se ne obavljaju ni kućni poslovi, jer bi to moglo privući lošu energiju u dom. Ovo verovanje ukazuje na duboku povezanost između duhovnosti i svakodnevnog života.
- Ovaj praznik se ne obeležava samo kroz običaje, već i kroz molitve upućene Svetom Sergiju i Vahou. Vernici se mole za zdravlje i zaštitu, verujući da ovi svetitelji mogu posredovati za spas duše i tela pred Hristovim prestolom. Molitve se često izgovaraju sa željom da se odstrane bolesti i slabosti, te da vera donese mir i snagu.
Srđevdan je mnogo više od običnog praznika. On spaja legende, istoriju i tradiciju. Ovaj praznik ukazuje na to kako su vera i istrajnost postali temelji kulture i običaja koji se prenose kroz vekove. Sveti Srđa i Vakho, svojim mučeništvom, ostali su simboli odanosti i hrabrosti. Njihova žrtva nije bila uzaludna, već je postala podsećanje da prava vera ne poznaje strah i da se istinska odanost meri snagom duha, a ne tela.
Danas, kada obeležavamo Srđevdan, ne prisjećamo se samo njihove žrtve, već i njihove snage. Srđevdan je prilika da se podsetimo da istinska vera nije prolazna i da se hrabrost meri unutrašnjom snagom, koja nadmašuje telesne granice. Ovaj praznik i dalje živi u narodnom sećanju, kroz običaje, verovanja, ali i kroz duhovnu povezanost sa prošlim vremenima i svetiteljima koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji.
