„Ne možeš ni da hodaš!“ – viknuo je moj muž, a svaka reč odjekivala je u balskoj sali mog DeLacroix imanja, koje je nekada bilo moja tvrđava, a sada je postalo moja zlatna zamka.
- On je stajao ispred mene, sa podsmehom koji nisam mogla prepoznati. Pored njega stajala je ona – žena u mint zelenoj haljini, trudna, s rukom na stomaku, njen pogled pun pobede. Oči svih prisutnih bile su uprte u mene, dok je u vazduhu vladala potpuna tišina.
Nekada sam bila kraljica ovog imanja, ali sada sam sedela u invalidskim kolicima, pomalo izložena, pomalo slomljena, ali nisam dozvolila da to definiše moj život. Moje ruke čvrsto su držale naslone kolica, a pogled mi nije skrenuo s njega. Čula sam njegov smeh, zvučao je poput poslednje kapi koja je prelila čašu moje tuge, ali nisam bila slomljena. Srce mi je kucalo u ritmu koji je odražavao jedinu istinu koju sam sebi ponavljala tih poslednjih meseci: „Znam kako da stojim na svom.“
- „Onda ustani, Viktorija. Ustani i zaustavi me,“ rekao je hladno. Tišina je ispunila salu, gosti, kumovi, pa čak i osoblje, zamrli su na ivici. Sve je bilo u tišini, osim zvuka mog srca, koje je kucalo, ne zbog bola, već zbog spoznaje o odluci koju sam donela.
Bile su to dve godine od nesreće koja mi je oduzela noge, ali nije mogla oduzeti moju snagu. Sebastijan nije uvek bio ovakav. Bio je moj oslonac. Smeškao se dok sam mu pričala šale, smejao se dok sam ga vodila kroz hodnike naše vile. Ali nakon nesreće, sve se promenilo. On je počeo da nestaje iz mog života, a zatim je došla Elena.
Unajmila sam je kao svoju asistentkinju, verujući da će biti korisna. Gledala sam kako njihova bliskost raste polako, gotovo nezapaženo, sve dok nije došao trenutak kada je Sebastijan došao kući sa flašom vina i – papirima za razvod. Na našoj godišnjici odlučio je da stavi tačku na sve.
Tada sam se okrenula, pogledala svog advokata koji je sedeo u kutu sale, i klimnula mu glavom. On je ustao i prišao mu, pružajući kožnu fasciklu. Sebastijan je podigao pogled, zbunjen. „Šta je ovo?“ pitao je.
„Tvoja budućnost,“ odgovorila sam hladno.
- Počeo je da lista papire, i polako je menjao boje lica – od bledog do crvenog. Nije mogao da sakrije iznenađenje. „Lažeš,“ promucao je, ali moj odgovor je bio jasan: „Otvoreno si prekršio ugovor.“
„Prevara znači da meni ostaje osamdeset procenata kompanije i cela ova kuća.“ Reči su bile hladne, ali istinite, i u tom trenutku svi su mogli da vide da je sve bilo gotovo.
Elena je problijedela. Pokušala je da se odbrani: „Ali… beba?“
„Beba nije kriva,“ odgovorila sam tiho, ali odlučno. „Ali to ne menja ono što ste uradili.“
Sebastijan je besno bacio fasciklu, papiri su poleteli po podu. Gledao je u mene, besan. „Mislila si da si pobedila?“
„Nisam ovde zbog pobede,“ rekla sam. „Došla sam po ono što je moje.“
Okrenula sam invalidska kolica, spremna da krenem ka izlazu. Svaki klik točkova odjekivao je kao grom kroz tišinu salu. Svi su me gledali, ali nisam oborila pogled. Žena koju su smatrali slomljenom, žena koju su videli u invalidskim kolicima, upravo je postala jača nego ikad.
