Veče 22. juna 1985. godine u Tallahasseeju na Floridi trebalo je biti početak nove, sretne životne etape za Michaela Cartera i Rebeccu Turner. Mladi par, koji je upravo izgovorio sudbonosno „da“, krenuo je prema svom vikendu medenog meseca.
- Njihov svadbeni prijem bio je ispunjen smehom, ljubavlju i radošću, a svi su verovali da je pred njima život pun sreće i neizmjernih trenutaka. Međutim, to veče je završilo tragično, a njihova priča postala je jedno od najvećih misterija koje su zadesile Florida.
Michael i Rebecca su napustili slavlje u maloj gradskoj sali u plavom Chevy Camaru iz 1977. godine. Krenuli su prema Panama City Beachu, bez ikakvih naznaka da će njihovo putovanje završiti tako tragično. Do jutra, međutim, nisu stigli u svoj motel, a telefoni su prestali da zvone. Porodice su ubrzo primetile da nešto nije u redu, a prijava o njihovom nestanku brzo je stigla do šerifove kancelarije.
- Potraga je počela odmah, sa sumnjama da je par mogao biti žrtva nesreće. Cesta prema Apalachicoli, kojom su se kretali, bila je poznata po opasnim zavojima i slaboj rasveti, a policija je pretraživala puteve, jarke i rijeku, ali tragovi su izostali. Camaro i dvoje mladih ljudi nestali su bez traga, a potraga je postajala sve slabija kako su dani prolazili. Mediji su preuzeli priču, a šuškanja o mogućim razlozima nestanka samo su se širila. Neki su govorili da su par možda pobegli kako bi započeli novi život, dok su drugi tvrdili da su možda imali skrivenih neprijatelja. Bez ikakvih konkretnih dokaza, sve je ostalo na nagađanjima.
Zora je polako padao na porodice koje su živjele u stalnoj nadi da će se jedno jutro, možda, pojaviti neki trag koji će im doneti odgovore. Rebecina soba u roditeljskom domu bila je i dalje uredna, kao da čeka povratak svoje vlasnice. Michaelova majka, iako slomljena, nikada nije prestajala dolaziti u šerifovu kancelariju, donoseći sa sobom njihovu svadbeni fotografiju, moleći da se slučaj ne zaboravi.
Dvanaest godina prošlo je u tišini, bez odgovora. A onda, 1997. godine, nešto neočekivano donosi nadu. Geološki zavod u saradnji s NASA-om koristi satelitske snimke visoke rezolucije za mapiranje tokova rijeka. Jedan tehničar je primetio čudan pravokutni oblik u plićaku rijeke Apalachicola. Oblik je bio previše pravilan da bi bio prirodan. Nakon što je upozorio vlasti, ronioci su odmah poslani na teren.
- Ono što su pronašli bilo je šokantno – izmuljeni plavi Camaro. Registarske tablice su potvrdile da je vozilo pripadalo Michaelu Carteru. Unutra su pronađeni ljudski ostaci, koji su bili nerazdvojni i nakon svih tih godina. Konačno, porodice su dočekale istinu – bolnu, ali bar opipljivu.
Postavljalo se pitanje kako je moguće da je automobil promakao istražiteljima 1985. godine. Stručnjaci su objasnili da su jake rijeke struje i sezonske poplave zatrpale vozilo pod slojevima mulja, čineći ga nevidljivim za tadašnje sonarne uređaje. Automobil je godinama ležao na dnu rijeke, skriven kao tajna koju je priroda čuvala.
Obdukcija nije dala jasne odgovore, ali se pretpostavljalo da su Michael i Rebecca stradali iste noći kada su nestali, najverovatnije nakon što je automobil sleteo s mokre ceste u rijeku. Oštar zavoj, loša rasveta i sklizak asfalt bili su smrtonosna kombinacija. Nesreća koja je bila toliko jednostavna, ali i tragična, prekinula je njihove snove i budućnost koju nisu imali priliku da dožive.
U 1998. godini, Tallahassee je organizovao komemoraciju za dvoje mladih ljudi čiji je nestanak ostavio trag u zajednici. Carterovi i Turnerovi su napokon mogli sahraniti svoju decu jedno pored drugog. Iako su konačno imali mesto za oproštaj, praznina u njihovim srcima nikada nije nestala. Bol je možda smirena, ali nikada nije potpuno otišla.
- Priča Michaela i Rebecce postala je simbol krhke ljudske sudbine. Tehnologija je, nakon više od deset godina, donela odgovor koji ljudska potraga nije mogla da pronađe. Njihova ljubav, koja je prekinuta u jednom trenutku, nastavila je da živi u sećanjima porodice i prijatelja. Rijeka, koja ih je godinama skrivala, na kraju ih je vratila onima koji su ih čekali.
Danas, kada se spomenu „nestali mladenci iz Tallahasseeja“, ta priča nosi tugu zbog izgubljene mladosti, snova i budućnosti koja nikada nije doživela ispunjenje. Ali to je i podsećanje da čak i u najmračnijim pričama, upornost, nada i tehnologija mogu da pronađu put do istine. Michael i Rebecca nisu dočekali svoj medeni mesec, ali su, barem, pronašli svoj mir.
