Vladeta Jerotić ostavio je dubok trag u životima mnogih ljudi. Njegove misli i mudre rečenice često su bile svetionik u teškim trenucima i pokazatelj da čovek, bez obzira na patnje i padove, uvek ima snagu da ustane.
BalkanNews App
EKSKLUZIVNO
Marija je pala sa litice i stradala: Njen dečko Ilija glumio ucveljenog udovca, a onda je obdukcija otkrila jezivu istinu
Marija je pala sa litice i stradala: Njen dečko Ilija glumio ucveljenog udovca, a onda je obdukcija otkrila jezivu istinu
Sam je jednom priznao da mu je „najveća sreća to što je prevazišao svoju najgoru tugu“, a to je činjenica da nikada nije imao dece. Upravo kroz ovakve iskrene ispovesti pokazivao je koliko su ljudske borbe univerzalne i da veličina čoveka nije u tome koliko puta će pasti, već koliko brzo će ustati i krenuti dalje.
Još tokom mladosti, Jerotić je osećao da ga privlače velike teme o ljudskoj duši. Diplomirao je medicinu u Beogradu 1951. godine, a 1957. završio specijalizaciju iz neuropsihijatrije. Potom je boravio u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde se usavršavao u psihoterapiji. Ipak, njegova potraga za odgovorima nikada nije prestajala. U jednom intervjuu rekao je da je odlučio da studira psihijatriju kako bi razumeo zašto dolazi do „rascepa duše“, zašto ljudi postaju shizofreni. Ipak, kroz osmeh je priznavao da ni on, kao ni drugi naučnici, nije došao do konačnih odgovora.
- Njegovo detinjstvo i porodične okolnosti oblikovali su ga kao ličnost. Rođen je 1924. u Beogradu u činovničkoj porodici. Bio je jedinac, što je, kako je govorio, imalo i prednosti i mane. Naučio je da se nosi sa preteranom pažnjom roditelja, ali i sa sopstvenim osećajem usamljenosti. Oca je pamtio kao strogog i savesnog čoveka, dok je majka bila topla, ali često previše zaštitnički nastrojena. Ta dva različita karaktera ostavila su traga u njegovom odrastanju, ali su mu, kako je kasnije govorio, podarila dragoceno iskustvo koje je preneo u svoj rad sa ljudima.
Kao dečak, bio je buntovan, živahan i sklon nestašlucima. Voleo je bioskop i sport, provodio sate igrajući fudbal i trčeći atletske discipline. Školu, priznavao je, nije voleo, delom i zbog strogih očekivanja roditelja. U gimnaziji je često bio na ivici da bude izbačen zbog nestašnog ponašanja, ali upravo u tim godinama počeo je da se menja. Od nemirnog dečaka izrastao je u introvertnog mislioca koji je tražio dublji smisao.
Jedan lični događaj bio je presudan za njegovu profesionalnu orijentaciju – bolest i smrt bliskog prijatelja od šizofrenije i tuberkuloze. Tada je doneo odluku da studira medicinu kako bi se posvetio psihijatriji i pronašao načine da pomogne ljudima u sličnim patnjama.
Prvo zaposlenje imao je na Univerzitetskoj nervnoj klinici u Beogradu, a kasnije je prešao u bolnicu „Dr Dragiša Mišović“, gde je osnovano prvo psihoterapeutsko odeljenje u Jugoslaviji. Tu je proveo gotovo dvadeset godina, radeći sa pacijentima i stičući ogromno iskustvo. Bio je načelnik odeljenja i primarijus, a njegovo ime postalo je sinonim za razvoj psihoterapije u našoj zemlji.
- Od 1985. godine predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. Njegovo predavanje nikada nije bilo suvo akademsko izlaganje – umeo je da kroz blagost, humor i mudrost dotakne i studente i obične ljude. Smatrali su ga učiteljem, ali i prijateljem koji ume da sasluša.
Bio je autor više od 70 knjiga i stotina članaka, a njegova predavanja u Beogradu i širom bivše Jugoslavije okupljala su veliki broj slušalaca. Govorio je o psihoterapiji, psihoanalizi, religiji, društvu i čoveku, povezujući nauku i duhovnost na način koji je malo kome uspevao. Posebno ga je zanimao odnos religije i psihe – govorio je da ljudska duša ima slojeve koji potiču iz paganizma, Starog i Novog zaveta i da su oni neprestano aktivni u čoveku.
Bio je član brojnih stručnih i naučnih udruženja, uključujući Srpsku akademiju nauka i umetnosti, kao i Udruženje književnika Srbije. Njegova intelektualna radoznalost nikada nije jenjavala.
Umro je 4. septembra 2018. godine, u svojoj 94. godini. Sahranjen je u Beogradu, u porodičnoj grobnici, po sopstvenoj želji.
O Vladeti Jerotiću danas se govori sa poštovanjem i zahvalnošću. Njegov život svedoči da čovek može da prevaziđe sopstvene tuge i ograničenja i da čak i u dubokoj starosti ostane mlad duhom. Njegova poruka bila je jasna – da je najveća snaga u čovekovoj sposobnosti da se suoči sa sopstvenim senkama, da ih prihvati i nadraste. I zato će njegovo ime ostati upisano ne samo u istoriju medicine i psihoanalize, već i u srca onih kojima je svojim mislima osvetlio put
