U današnjem članku govori se o životnoj priči žene po imenu Mara, koja je svoj ceo život posvetila porodici, a sada, kada je obolela i potrebna joj je podrška, doživljava bolno razočaranje od strane svojih najbližih.
- Njena priča nije samo lična, već i univerzalna, jer se kroz nju ogleda problem s kojim se mnogi roditelji suočavaju – kada nakon godina odricanja i žrtvovanja od svoje dece ne dobiju ni zahvalnost, ni ljubav, ni pažnju.
Mara je odrasla u Hrvatskoj i kroz čitav život nosila težak teret odgovornosti. Kao samohrana majka, odgajila je tri ćerke. Njena svakodnevica bila je ispunjena radom, brigom i beskonačnim naporima da deci obezbedi sve što im je potrebno za pristojan život i budućnost. Nije prezala od žrtava – prodala je porodično nasledstvo kako bi im omogućila školovanje, a kasnije i svadbe i nove početke. Bila je stub na koji su se oslanjale, čuvala im decu, pomagala im finansijski kada bi zapale u probleme, i stalno bila dostupna kad im je trebala reč podrške ili utehe.
Međutim, život joj se preokrenuo onog trenutka kada se suočila sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Bolest je promenila sve. Ono što je očekivala – makar malo brige i zahvalnosti – pretvorilo se u gorko razočaranje. Ćerke, koje su nekada zavisile od nje, sada su je gotovo potpuno zanemarile. Umesto da joj budu oslonac, udaljile su se, kao da zaboravljaju sve ono što je za njih činila. Jedna od njih bi je povremeno posetila, ali i to usput, bez iskrene želje da se posveti majci. Ostale gotovo da nisu ni znale gde je smeštena tokom hospitalizacije. Mara se, i pored bolesti, borila sama – uzimala kredite, pozajmljivala novac i pokušavala da se snađe bez njihove pomoći.
Najveći šok doživela je kada je saznala da se njene ćerke sve više zbližavaju sa ocem i njegovom novom partnerkom. Taj odnos, čini se, postao je topliji i prisniji nego što ga imaju s njom, svojom majkom. Za Maru je to bio udarac koji je teško podnela – osećaj izdaje i zamene mesta u životima svoje dece. Umesto da upravo ona bude ta kojoj se okreću u trenucima kada se porodica okuplja, sada posmatra kako pripadaju drugom krugu ljudi.
- Kada je pokušala da izrazi svoju bol i objasni ćerkama koliko je povređena njihovim ponašanjem, doživela je odgovor koji ju je potpuno slomio. Rekle su joj da joj je potreban psihijatar, umesto da pokažu saosećanje i razumevanje. Takve reči bile su za nju poput noža u srce. Osetila je da je izgubila ne samo podršku, već i elementarno poštovanje koje svaka majka zaslužuje od svoje dece. Od tog trenutka, kako sama priznaje, njeno emocionalno stanje se još više pogoršalo, jer se osećala ne samo bolesnom, već i potpuno odbačenom.
Mara nikada nije očekivala materijalnu pomoć od svojih ćerki, jer je i sama ceo život naučila da se snalazi. Ali ono što joj je nedostajalo jeste emocionalna podrška, znak pažnje, osećaj da nije sama i da je još uvek voljena. Iako su joj želje skromne, one se svode na ono najosnovnije – da vidi da je nekome stalo. Međutim, to se nije desilo. Njena borba danas nije samo borba sa bolešću, već i sa osećajem dubokog razočaranja, jer sve ono što je davala deci nije joj vraćeno. Ostala je bez oslonca, suočena sa tišinom i hladnoćom od strane onih od kojih je najviše očekivala.
Njena priča je priča o majci koja je dala sve od sebe, a zauzvrat dobila ravnodušnost. Ona sada razmišlja o svim trenucima kada je odricala svoje želje da bi njene ćerke imale bolje detinjstvo, o godinama mukotrpnog rada, i o svim noćima kada je brinula da li će one sutra imati sve što im je potrebno. Ali, danas, kada je njen red da dobije makar trunku ljubavi i zahvalnosti, suočava se sa bolnom stvarnošću – ostala je sama.
Ova životna priča nosi snažnu poruku. Ona pokazuje koliko je čoveku važna ljubav i pažnja, posebno u starosti i u trenucima bolesti. Materijalne stvari prolaze, ali ono što ostaje jesu odnosi, osećaj pripadnosti i sigurnosti u krugu porodice. Kada toga nema, i najjači ljudi postaju slomljeni. Mara je primer mnogih roditelja koji su sve stavili na kocku za svoju decu, a onda, kada dođe vreme da im se vrati makar malo topline, ostaju uskraćeni i zaboravljeni.
Njena priča nije samo individualna, već i društvena – podseća nas da se treba brinuti o onima koji su brinuli o nama, da zahvalnost i ljubav nisu luksuz, već obaveza prema ljudima koji su nas oblikovali. Ako se ti mostovi prekinu, gubi se i najvažnija veza u životu – veza između majke i deteta.
