U današnjem članku govorićemo o životu i sudbini Rada Petrovića, pevača narodne muzike koji je ostao upamćen kao autor nezaboravne pesme „Šumadijo, Šumadijo“. Njegov umetnički doprinos obeležio je jedno vreme, ali njegova životna priča pokazuje mnogo više od pesme i scene.
- Ona je svedočanstvo o čoveku koji je, pored slave i uspeha, nosio teško breme gubitaka i bola, ali i neiscrpne snage da izdrži.Rade je rođen u selu nadomak Smederevske Palanke, u okruženju gde su narodna pesma i zvuci harmonike bili deo svakodnevnog života. Od najranijih dana učio je da pesmom prenosi emociju, a kasnije je to pretočio u svoju karijeru. Postao je poznat širom zemlje, unosio je radost u domove mnogih ljudi, ali iza reflektora se odvijala sasvim drugačija priča – priča o samoći, gubitku i neizmernoj boli.
Najveći oslonac i ljubav u životu bila mu je supruga Olga, žena koju je nazivao stubom njihove kuće. Njihov život bio je ispunjen muzikom i porodičnim trenucima, sve dok se nisu pojavili prvi znakovi bolesti. Olga je godinama bolovala od teškog oblika nefritisa, a dijalize su postale deo njene svakodnevice. U isto vreme, njihov mlađi sin Zoran počeo je da pokazuje prve simptome psihičke bolesti. Njegov pogled je, kako je Rade govorio, postajao „prazan i dalek“, a ubrzo mu je dijagnostikovana šizofrenija.
Dok se Olga borila sa bolešću, u kući se nadvila senka brige i nemoći. Uprkos slabosti, jednog dana je odlučila da sama ode na dijalizu, ne želeći da opterećuje muža i sina. Nažalost, nije se vratila. Rade ju je zatekao u poslednjim trenucima, dok su joj iz usta izlazile reči bola: „Jao, Rade, jao.“ Njeno srce nije izdržalo, a on je ostao sam, suočen sa prazninom kakvu nije mogao zamisliti.
Smrt supruge bila je strašan udarac, ali Rade nije imao vremena za tugu. Lekari su savetovali da se istina neko vreme sakrije od Zorana, jer njegovo psihičko stanje nije moglo da podnese toliki šok. Dok je organizovao sahranu, sina su čuvali šurak i lekari, a tek nakon pogreba smogao je snage da se suoči sa njim i kaže mu istinu.
- Međutim, život mu nije dao predah. Njegov stariji sin Dragan, profesor gitare i čovek u kojem je Rade video nastavak svog umetničkog puta, iznenada je preminuo od aneurizme mozga. Za samo nekoliko dana nestao je oslonac, prijatelj i sin, a Rade je ostao obogaljen od tuge. Gubitak oba sina i supruge bio bi teret koji bi mnoge slomio, ali njega je održala ljubav prema unuci, maloj Olgi, ćerki pokojnog Dragana.
- O unuci je govorio sa posebnom toplinom. Često je isticao da je ona njegov razlog da ustane ujutru, da ponovo udahne život i ne potone u tamu. Dok je ona trčkarala oko njega, on je nalazio novu snagu da peva, da svira i da bude tu – makar kao senka nekadašnjeg života, ali i kao svetionik koji pokazuje da ljubav može pobediti i najveći bol.
Iako su ga mnogi znali kao pevača, za njega muzika nikada nije bila samo posao niti potraga za slavom. Pesma je bila njegov iscelitelj, njegov vrisak i uteha. U svakom stihu unosio je deo svojih uspomena, bola i ljubavi. Njegove melodije nisu bile usmerene ka reflektorima i popularnosti, već su bile most između njega i ljudi, način da prenese ono što je nosio u duši.
Estrada, kako je često govorio, zna da bude surova i površna, ali on je ostao veran svojoj jednostavnosti i istini. Nikada nije trčao za trendovima niti je želeo da menja svoj stil. Znao je da istinska pesma nije stvar mode, već srca, i da ona traje onoliko koliko traje sećanje onih koji je pevaju i slušaju.
Njegov život okončan je 2024. godine, u 83. godini života. Njegov odlazak nije bio samo gubitak za estradu, već i za kulturu sećanja, jer je iza sebe ostavio pesme koje mirišu na dom, detinjstvo i rodnu Šumadiju. Ljudi ga pamte ne samo po njegovom glasu i notama, već i po neverovatnoj snazi da izdrži tragedije koje su se nadvile nad njegovim domom.
U njemu je živela hrabrost – da nastavi kada sve stane, da peva kada duša plače, da gaji ljubav kada sve drugo nestane. Njegova priča je dokaz da umetnici često kriju najveće boli, ali i da upravo kroz umetnost uspevaju da ih pretvore u nešto što nadilazi ličnu patnju i postaje univerzalna uteha.
Zato Rade Petrović ostaje zapamćen ne samo kao pevač, već kao čovek koji je pokazao da i u najvećoj tišini može živeti snaga, da u pesmi može biti istina, i da ljubav, čak i kada izgleda izgubljena, uvek nađe put kroz sećanja i note koje odjekuju večno.
