U današnjem članku govori se o jednoj nesvakidašnjoj priči iz sela Brestovsko kod Kiseljaka, gde je u staroj porodičnoj kući nekada zajedno živelo čak sedam jetrva i četrdeset i troje dece.
- Ono što ovu priču čini gotovo nestvarnom jeste činjenica da, uprkos tolikom broju ukućana, nikada nije dolazilo do ozbiljnijih sukoba niti do razdora. Sve je funkcionisalo u miru i harmoniji, pa i danas ta priča zvuči kao bajka u poređenju sa savremenim vremenom, gde su porodični odnosi često obeleženi nesuglasicama i udaljavanjem.
Kuća u Brestovskom, stara više od tri veka, nije bila samo mesto stanovanja, već simbol porodične sloge i zajedništva. Oni koji su tu odrasli svedoče da se nikada nije čula povišena reč, a kamoli ozbiljna svađa. Bilo je sitnih trzavica, jer život sa toliko ljudi nužno donosi različite trenutke, ali one nikada nisu prelazile u sukobe. Osnovni razlog za to ležao je u činjenici da je svako imao svoju ulogu, obaveze i odgovornost. Zajednica je počivala na međusobnom razumevanju i osećaju da pripadaju jedni drugima.
Uloge ukućana bile su jasno raspodeljene. Neko je brinuo o kravama, neko odlazio u školu, neko pomagao u kući ili išao u crkvu. Deca su od malih nogu učila da doprinos zajednici nije teret, već prirodan deo života. To ih je oblikovalo u ljude koji su znali da se odgovornost ne nameće silom, nego ljubavlju i primerom. Roditelji su bili oslonac porodice, ali ne kroz strogu disciplinu, već kroz razgovor, pažnju i poštovanje. Upravo zbog takvog odnosa, deca su odrastala u slobodi koja je imala jasne granice – slobodu koju prati svest da se mora misliti i na druge.
Ishrana u toj kući bila je skromna, ali uvek dovoljna da nahrani desetine usta. Na stolu se često nalazio krompir, jednostavne čorbe, pogače iz tepsije, a mast i hleb posle obroka bili su sasvim uobičajeni. Niko nije birao hranu niti pravio razlike, jer se znalo da je ono što se ima – zajedničko i jednako za sve. Uprkos oskudici u materijalnim stvarima, nije nedostajalo ljubavi i smeha. Deca su učila da sreća ne dolazi iz bogatstva i poseda, već iz odnosa, zajedničkih igara i razgovora sa najbližima. Sećaju se da su njihovi roditelji, iako zauzeti obavezama, uvek nalazili vreme da ih poduče, nasmeju i uteše.
- Devojčice su od malih nogu krojile i šile odeću, učeći se veštinama koje su im donosile osećaj ponosa i samostalnosti. To stvaranje nije doživljavano kao opterećenje, već kao zadovoljstvo. Rad sopstvenim rukama gradio je karakter i učio ih da budu zahvalne za ono što imaju. Upravo u takvim trenucima sticala se veština snalaženja, vrednoće i skromnosti, što su odlike koje su kasnije pratile decu i kada su odrasla.
Vremenom su članovi te velike porodice krenuli svojim putem i rasuli se širom sveta. Ipak, ono što su poneli iz detinjstva ostalo je duboko utisnuto u njihova srca. Naučili su da poštovanje i pomoć ne prestaju onda kada više ne dele isti krov. Vrednosti usvojene u toj kući prenosili su dalje, postavljajući ih kao osnovu svojih novih života.
Danas, stara kuća u Brestovskom i dalje stoji kao nijemi svedok prošlih vremena. Njeni zidovi čuvaju priče o igrama dece u dvorištu, o razgovorima pored ognjišta, o radosti i zajedništvu koje je nadjačalo sve prepreke. Ona je dokaz da složan život može olakšati i najteže uslove. U njenoj tišini i danas se oseća dostojanstvo jednog načina života koji se retko viđa.
Priča o ovoj porodici danas izgleda gotovo neverovatno, ali nosi poruku koja je i te kako aktuelna – moguće je živeti skladno i u velikim zajednicama ako vlada ljubav, dogovor i razumevanje. Ona pokazuje da prava snaga jedne kuće ne leži u zidovima, već u ljudima koji je ispunjavaju. Kuća u Brestovskom nije samo građevina, već simbol vrednosti koje su često potisnute u današnjem vremenu. Ljubav, poštovanje i sloga – to su temelji na kojima počiva svaka zdrava porodica.
Zbog toga i danas ta kuća stoji, podsećajući sve da mir nije privilegija već odluka. To je svedočanstvo da porodična sloga može biti najveće bogatstvo i da je moguće živeti u skladu čak i onda kada se deli sa mnogima. Ona nas uči da upravo u zajedništvu leži snaga koja prevazilazi sva iskušenja.
