U današnjem članku želim da podelim ispovest jednog para koji je nakon useljenja u novu kuću na selu doživeo neočekivane i zapanjujuće stvari, koje su ih ostavile bez reči. Nikada nismo bili ljudi koji veruju u natprirodno.
- Ni moj suprug Miloš ni ja nismo obraćali pažnju na priče o duhovima ili neobjašnjivim događajima. Odrasli smo u gradu, uvereni da za sve postoji racionalno objašnjenje, i svaku neobičnu priču odmah smo odbacivali kao praznoverje. Međutim, kada smo odlučili da promenimo život i preselimo se iz grada na selo, nismo mogli ni da zamislimo kroz šta ćemo proći.
Godinama smo maštali o životu u miru, daleko od gradske vreve. Sa dvoje male dece i stalnim stresom, sanjali smo o jednostavnijem životu. Posao nas je iscrpljivao, a buka i gužva nisu ostavljali mesta za odmor. Kada smo konačno odlučili da prodamo stan i potražimo kuću u mirnom selu, naišli smo na oglas koji nam je izgledao kao dar sa neba. Kuća u centralnoj Srbiji, prostrana, sa 120 kvadrata, velikim dvorištem, voćnjakom, bunarom i preko 20 ari zemlje, za manje od 10.000 evra. Cena je bila toliko niska da smo odmah pomislili da postoji neka skrivena caka, ali smo ipak odlučili da pogledamo kuću.
Na prvi pogled, kuća je delovala napušteno, ali solidno. Komšija nas je upozorio: „Tu niko nije dugo živeo. Ljudi dolaze i odlaze.“ Prvobitno smo to pripisali slučajnosti – možda se ljudima nije dopalo selo ili nisu mogli da pronađu posao. Naša racionalna priroda nije dopuštala da poverujemo u čudne priče. Dve nedelje kasnije, uselili smo se puni nade i planova.
U početku je sve delovalo idilično. Radili smo na uređenju kuće, deca su se igrala u dvorištu, a mi uživali u tišini. Ali ubrzo su počele da se dešavaju čudne stvari. Najpre su padale čaše sa stola, iako ih niko nije dodirivao. Pokušala sam to da objasnim promajom. Zatim smo usred noći čuli korake na tavanu. Miloš je proverio, ali nije pronašao nikoga. Pomislili smo da su možda miševi.
- Situacija je ubrzo postala uznemirujuća. Prozori su se tresli, iako nije duvao vetar. Vrata su se otvarala sama od sebe, a svetla su treperila i gasila se bez razloga. Na zidu u sobi naših ćerki pojavila se vlaga u obliku obrnutog krsta, što je kod mene izazvalo pravi strah.
Jedne noći sanjala sam devojčicu koja mi je šaptala: „Ovo nije tvoja kuća.“ Probudi me hladan znoj, i tog jutra shvatila sam da više ne mogu da ignorišem događaje. Miloš je priznao da i on oseća nelagodu, kao da nas neko posmatra. Deca su se budila noću plačući, a strah je postao svakodnevica.
Odlučili smo da pozovemo sveštenika iz obližnje crkve. Otac Luka, stariji i smiren čovek, došao je narednog jutra. Nakon što smo mu ispričali sve što se dešavalo, samo je tiho klimnuo glavom i rekao: „Ne mogu ništa da tvrdim, ali ono što opisujete liči na duhovnu smutnju. Ako je neko ranije prizivao duhove, bavio se mračnim stvarima ili živeo u grehu, to može ostaviti trag u prostoru. Zli duhovi nikada ne miruju.“
On je osveštao svaki deo kuće – sobe, tavan, podrum i dvorište, očitao molitve za očišćenje i savetovao nas da unesemo ikonu naše krsne slave i svakog jutra izgovaramo kratku molitvu. Nakon toga, život u kući se promenio. Prvi put nakon mnogo noći spavali smo mirno. Nema više čudnih zvukova, prozori su prestali da se tresu, a vlaga na zidu se povukla. Deca su ponovo bila vesela, a kuća je zračila toplinom i životom.
Danas više ne pokušavam da nađem racionalno objašnjenje za ono što smo doživeli. Možda ga i nema. Znam samo da nismo kupili samo kuću, već i teret prošlih događaja koji su ostali iza prethodnih stanovnika. Da nije bilo molitve i vere, verovatno bismo i mi napustili kuću, baš kao što su učinili oni pre nas. Sada razumem da tišina sela nije uvek znak mira. Ponekad je to upozorenje, znak da mir može biti samo prividan, a da iza zidova može postojati nevidljiva prisutnost koja zahteva poštovanje i oprez.
