U danasnjem ćlalanku donosimo Vam interesantnu priću o Amaru,ova prića je obisla internet,procitajte….
Amar je čitav život verovao da je usvojen. A onda mu je majka na samrti priznala: “Bio si otet.”
Odmalena je znao da nije kao ostali. Njegovi roditelji, Diana i Ivan, uvek su mu govorili da je poseban – da je njihovo “čudo”. Rečeno mu je da je usvojen iz doma kada je imao tri godine, ali više od toga nikada nije smeo da pita.
Njihova ljubav bila je stvarna, to nikada nije dovodio u pitanje. Ali duboko u sebi, Amar je nosio osećaj da nešto nedostaje. Kao da iza njegovog imena postoji druga priča. Ona koju niko ne izgovara.
Uvek je izbegavao pitanja o poreklu. U školi, na fakultetu, čak i među prijateljima, kada bi neko pitao: “Znaš li nešto o biološkim roditeljima?” – on bi se samo nasmejao i rekao: “Ne, i ne zanima me.” Lagao je. Zanimalo ga je. Svakog dana.
Kad mu je majka Diana teško obolela, znala je da mora nešto da mu kaže. Jednog dana, dok je sedeo kraj njenog kreveta, ona mu je tiho rekla:
„Amare… nisi usvojen iz doma. Ti si… pronađen.“
Zbunjen, šokiran, Amar je gledao u nju bez reči.
„Tvoja tetka je radila u jednoj bolnici u Beogradu, ranih devedesetih. Jedne noći neko je ostavio dečaka na odeljenju – bez papira, bez imena. Rekli su da je dete verovatno ostalo bez roditelja u haosu rata. Niko te nije tražio… a ja sam došla po tebe. Od tada si moj sin.“
Nakon njene smrti, Amar je bio obuzet sumnjom, tugom, gnevom. U dokumentima nije bilo ničeg više. Samo njegovo novo ime – Amar. Sve ostalo je bilo izbrisano.
Krenuo je u potragu. Slagao je delove identiteta kao mozaik. Kroz baze DNK podataka i podršku nevladine organizacije koja se bavila nestalom decom iz rata, dobio je podudaranje – žena po imenu Zorka iz okoline Kraljeva, koja je 1995. godine prijavila nestanak svog trogodišnjeg sina.
Nije bilo sumnje – Amar je bio taj dečak. Njegovo pravo ime bilo je Aleksa.
Poslao joj je poruku:
“Zovem se Amar. Mislim da sam nekada bio Aleksa. Da li vam to nešto znači?”
Dva dana kasnije stigao je odgovor:
“Znači mi sve. Ja sam tvoja majka. Ceo život sam te tražila. Mislila sam da si mrtav. Svakog dana si mi bio u mislima.”
Njihov susret dogodio se tiho, bez kamera, bez svedoka. Samo dvoje ljudi koje je život razdvojio i ponovo spojio. Zorka je ponela njegovu staru kapicu, jedinu koju je sačuvala. Plakala je dugo. Amar nije znao da li da oprosti – ali znao je da više ne mora da traži odgovore.
Vratio se u Mostar. Ocu Ivanu je rekao:
„Ti si me podizao. Volim te zbog toga. Ali nikada ti neću oprostiti što si mi oduzeo pravo da znam ko sam.“
Danas, Amar – ili Aleksa – piše knjigu o svemu. Slavi i Bajram i Božić. Obilazi oba groba svojih djedova. U ličnim beleškama potpisuje se kao Amar Radojević – spoj svog starog i novog identiteta.
Jer, kako kaže – čovek mora znati odakle dolazi, da bi znao kuda ide
