Nikad nisam bio ljubitelj nepozvanih gostiju. Zato i bežim u vikendicu kad god mogu. Tamo gde se vetar oglašava umesto ljudi, a satovi nemaju zadatak da me guraju napred. Samo drveće, tišina i šum listova u krošnjama koje pričaju svoje priče.
Petog dana mog boravka, pojavio se. Krupan, svetlosmeđ pas sa urednom ogrlicom. Stajao je pored kapije kao da zna red, kao da je dolazak kod mene deo već dogovorene rutine. Nije lajao. Nije me gledao molećivo. Samo je mirno stajao.
Otvorio sam kapiju bez reči. On je ušao, prošao pored mene bez pozdrava, legao kraj stare stolice na tremu i — zaspao. Tako jednostavno. Tako smireno. Kao da smo stari znanci. Kao da smo godinama jedno drugom ćutali uz kafu.
Spavao je oko sat vremena. Nije pravio buku, nije se vrtio, samo je disao duboko. Onda se digao, protegao, lagano mi pogledom rekao „hvala“ i otišao. Bez reči. Bez repa koji maše. Kao gospodin koji zna kad je vreme da krene.
I sledećeg dana se vratio. I dan posle. I tako celih šest dana. Uvek isti scenario — dođe, legne, spava i ode. Nije tražio ni vodu, ni hranu. Samo to jedno – miran kutak za odmor.
Tog šestog dana, odlučim da napišem poruku i prikačim mu je za ogrlicu:
„Pozdrav, vaš pas dolazi svakog dana kod mene u vikendicu i spava tačno sat vremena. Samo spava, ništa drugo. Samo da znate — dobro je, siguran je. I dobrodošao je.“
Sutradan, pojavio se kao i uvek. Na ogrlici je bio mali papir, pažljivo presavijen. Unutra je pisalo:
„Hvala vam. Živimo sa šestoro male dece. Kuća je stalno puna buke, igračaka i malih nožica. On nas voli, ali očigledno mu je potrebno mesto gde duša može da se odmori. Kod vas nalazi tišinu koju kod kuće nema. Ako vam ne smeta, možda mu možete ostaviti jastuk? Možda i mi jednog dana navratimo na sat vremena tišine. :)“
Tog dana sam mu stavio staru dekicu ispod trema. Nije je odmah primetio, ali čim je legao, uzdahnuo je onim dubokim, zadovolj(e)nim tonom koji životinje puštaju kad znaju da su sigurne. I prvi put — rep mu je lagano mahnuo.
Tog dana sam shvatio nešto važno. Svi mi imamo mesto gde bežimo kad nam postane preglasno. Neki ljudi nađu to u knjigama. Neki u kafama sa sobom. Neki u večernjim šetnjama. A neki, poput tog psa, u tišini tuđe terase.
On nije dolazio kod mene zbog mene. Dolazio je zbog mira. I nekako, baš zahvaljujući njemu, i ja sam počeo da cenim tih sat vremena više nego ikad pre. Prestao sam da proveravam telefon. Počeo sam da sedim s njim. Ćutimo zajedno, on spava, ja posmatram vetar. Niti jedno „moram“ ne ulazi u to vreme.
Tog leta sam naučio da ne moraš razgovarati da bi bio nekome društvo. Dovoljno je da mu pustiš da zaspi pored tebe — da znaš da si neko kome se dolazi zbog mira.
I znaš šta je najlepše? Kada je leto prošlo i ja se vratio u grad, nekoliko dana mi je nedostajao. Ali nisam bio tužan. Znao sam — ako mu ponestane tišine, vratiće se.
