U današnjem članku osvrnućemo se na duboko ukorenjene predrasude koje postoje u mnogim kulturama, naročito na Balkanu, vezane za različito vrednovanje rođenja muškog i ženskog deteta.
- Iako savremeno društvo teži ravnopravnosti, još uvek postoje izražene razlike u percepciji koje utiču na stavove i ponašanje ljudi. Ove predrasude ne samo da oblikuju društvene norme, već i utiču na pojedince i njihove porodice, pa je važno osvetliti kako se one manifestuju i šta one zaista znače.
U jednoj tradicionalnoj zajednici, dolazak prinove predstavlja važan događaj. U zimskim danima, tačnije januaru, stanovnici jednog sela sa nestrpljenjem iščekuju vest o polu bebe. Kada stigne poruka da je rođeno muško dete, selo ispunjavaju radosni uzvici i čestitke. Fraze poput “Neka je prvo muško!” i “Biće rodna godina!” odzvanjaju svuda oko njih, pokazujući koliko je za njih važan upravo muški potomak. No, postavlja se pitanje: šta bi bilo da je rođena devojčica? Da li bi slavlje bilo isto? Da li bi se tako lako izgovarale te rečenice? Ovo nije dilema samo za odrasle već i za samu devojčicu koja posmatra ovu situaciju i pokušava da shvati zašto se vrednovanje života menja u zavisnosti od pola deteta.
Druga priča dolazi iz januara 2015. godine, kada jedna porodica, nakon dugih sedam godina isčekivanja, konačno dočekuje rođenje devojčice. Sve je spremno – krevetac, nežno ružičasta posteljina, plišane igračke. Svečano je, a sveštenik dolazi da osvešta dom. Ipak, reakcija sveštenika otkriva duboko usađenu predrasudu. Kada sazna da je dete žensko, kaže: “A, devojčica. Sledeće godine da bude sin.”
- Ova rečenica pada kao težak kamen u prostoriji, umanjujući vrednost novog života samo zato što nije muško. Ipak, mala beba kao da oseti potrebu da dokaže svoju vrednost. Snažnim glasom i otvorenim očima poručuje svima: “Vredim mami i tati, bratu, bakama i dedama, tetkama! Vredim svetu! Vredim i Bogu!” Ova scena jasno pokazuje koliko je važno prepoznati da svako dete, bez obzira na pol, ima jednaku vrednost i zaslužuje ljubav i poštovanje.
Treći primer osvetljava moć javnog govora i koliko on može uticati na društvene stavove. U Univerzitetskom kliničkom centru, tokom noći između 31. decembra i 1. januara, rodi se šest beba. Doktorka koja je prisustvovala ovom događaju izlazi pred kamere i kaže: “U protekla 24 sata rođeno je šest beba i, na sreću, šest dečaka.” Zašto bi to bilo “na sreću”? Zašto se dečaci smatraju boljom ili poželjnijom vestima? Ovo nije samo slučaj nespretne izjave, već odraz dublje ukorenjenih društvenih normi koje odražavaju pristrasnost prema muškom polu. Javna reč ima ogromnu moć – može oblikovati percepciju, ali i učvrstiti štetne stereotipe ako se ne koristi pažljivo.
Sve ove priče ukazuju na jednu važnu istinu: dete ne bi trebalo da se vrednuje prema polu, već prema činjenici da je došlo na svet i donelo radost. U društvu gde se i dalje često čuju rečenice poput “Srećom, rodio se dečak”, potrebno je stalno podsećati da:
svako dete je jednako vredno – bilo da je devojčica ili dečak, donosi istu radost i obaveze, i zaslužuje istu ljubav i pažnju.roditeljstvo i ljubav nisu merljivi polom deteta, već zdravljem, podrškom i brigom koja se pruža.javni govor nosi odgovornost jer oblikuje stavove budućih generacija i zato je neophodno birati reči koje ne učvršćuju predrasude već ih razbijaju.
Na kraju, prava sreća je u samom životu, u detetu koje dolazi na svet – ne u njegovom polu. Svi bi trebalo da slavimo život, jer svaki novi čovek donosi sa sobom nadu i mogućnost za bolju budućnost, bez obzira da li je dečak ili devojčica. Ova poruka treba da bude osnova za svaki pogled na prinove u porodicama i društvu, kako bismo mogli graditi svet u kojem će se ceniti ravnopravnost i pravo svakog deteta na ljubav i sreću
