U današnjem članku govorićemo o trenucima kada se čovek duhovno izgubi kada mu je srce teško, vera daleka, a prelazak crkvenog praga iz dana u dan sve teži.
- Takve faze nisu kraj puta, već možda njegova najvažnija prekretnica. Kroz iskren razgovor između mladog čoveka i sveštenika, otkriva se kako izgleda duša koja traga za povratkom Bogu i kako jednostavna molitva, izgovorena iz dubine bića, može otvoriti put ka svetlosti.
Sedamnaestogodišnji mladić, iskren ali zbunjen, poverio se svešteniku da već šest meseci nije kročio u crkvu. Njegov pad u greh nije bio nepoznat — nastao je iz gnjeva prema bližnjima i telesne slabosti. Pre je bio aktivan parohijanin, pomagao u oltaru, imao volju i snagu da služi, ali svaki put kad bi pokušao da se vrati, nevidljive sile — lenjost, pohota, teške misli i sumnje — odvlačile su ga od crkvenih vrata.
Sveštenik mu nije prigovarao, već je pružio mirnu ruku preko tame sumnje. Njegove reči bile su jasne i direktne: “Počni sa ispovešću.” Pokajanje je jedini pravi ulaz u novi život. Greh se ne uklanja analizom ili bežanjem, već suočavanjem i priznanjem. “Idi u crkvu i reci: ‘Gospode, oprosti mi, sagreših ti…’” To je prvi korak — najteži, ali i najmoćniji.
- Posebno je važno razumeti dublju đavolsku taktiku koju je sveštenik opisao: pre greha, đavo šapuće da nije važno i da ćeš se pokajati kasnije, a posle greha ubeđuje da je kasno i da si zauvek izgubljen. U toj zamci mnogi ostaju — uvereni da ne zaslužuju milost.Ova laž je najveći neprijatelj duše. Kako je rekao Sveti Jovan Zlatousti, “Đavo je uspeo da ubedi ljude da nije sramota grešiti, već da je sramota pokajati se.” Istina je suprotna: sramota je u grehu, dok je pokajanje čin hrabrosti i dostojanstva. Nije to prazna fraza — svaki sveštenik koji čuje iskreno pokajanje doživi unutrašnju radost koju daruje sam Bog.
U manjim pravoslavnim zajednicama, naročito u provinciji, često se sreću mladi koji vode velike duhovne borbe, ali se stide da uđu u crkvu jer misle da nisu dostojni. Jedan sveštenik iz Sremskih Karlovaca za Radio Slobodna Evropa rekao je: “Crkva je dom za grešnike koji traže isceljenje, a ne za savršene.” Ova poruka često izostaje u savremenom diskursu, ali je ključna.
U knjigama duhovnika kao što je Arhimandrit Rafail Kareljin, koji je veoma poštovan i u srpskim pravoslavnim krugovima, često se naglašava da najgore nije greh, već odbijanje pokajanja. Njegove pouke, dostupne i kod nas preko izdanja Manastira Hilandar, pozivaju vernike da shvate kako povratak Bogu nije sprint, već put koji počinje iskrenim korakom.
Ako se osećaš izgubljeno, važno je znati da prava molitva ne traži savršenstvo. Nije potrebno znati ceo obred ili imati savršen red reči. Dovoljno je reći: “Bože, sagreših. Kajem se. Pomozi mi.” U toj prostoti leži moć. Nisi sam, nisi prvi. Mnogi su padali, ali su se i vraćali. Svaki povratak počinje tišinom u kojoj se rađa rečenica pokajanja.U intervjuu za Nedeljnik, teolog i sveštenik dr Vladan Perišić ističe da duhovni povratak često započinje bolom, ali da taj bol nosi plod — jer tada čovek ne traži savršenstvo u sebi, već milost u Bogu. Milost dolazi ne kad je sve idealno, već kada priznamo da nije.
Zato, ako osećaš da si daleko, znaj da te vera ne napušta. Možda si ti zaboravio crkveni prag, ali crkva nije zaboravila tebe. U svakom hramu neko čeka — ne da te osudi, već da te sasluša. I u svakom pokajanju neka vrata se otvore.Ne postoji greh veći od Božje milosti. Postoji samo greh koji nismo doneli pred Njega. Samo kroz iskreno pokajanje i molitvu može doći istinsko isceljenje duše i povratak svetlosti.
