Kroz bogatu istoriju i tradiciju našeg naroda, mnogi su običaji nastajali i nestajali, menjali se kroz vekove, ali jedan od najzanimljivijih i najkontroverznijih običaja je svakako snohačenje. Ovaj običaj, koji potiče još iz perioda Južnih Slovena, bio je prisutan na našim prostorima sve do sredine 20. veka, iako su se mnogi aspekti društva i kulture promenili u tom periodu. Kako bismo razumeli ove neobične prakse, važno je sagledati kako je snohačenje funkcionišalo i zašto je postojalo.
Šta je snohačenje?
- Snohačenje je intimni odnos između svekra i snaje, koji se praktikovao u određenim društvenim okolnostima. Običaj je nastao 1878. godine, a njegovo postojanje se vezuje za specifične istorijske i kulturne okolnosti. Glavni razlog za njegovu primenu bila je seksualna nezrelost mladića koji su se ženi uglavnom u mladosti i nedovoljno zreli da preuzmu bračnu ulogu. U tom slučaju, svekar bi preuzimao bračne dužnosti umesto sina, koji, zbog svoje mladosti, nije bio sposoban da izvršava te obaveze.
Snohačenje je imalo specifičnu funkciju u određenim područjima, pretežno u Pomoravlju i Vranju, gde se ovaj običaj praktikovao do kraja Drugog svetskog rata, kada je, nakon povlačenja Osmanskog carstva i promena u društvenim normama, potpuno nestao. Zanimljivo je da su sinovi koji su se venčali sa starijim ženama često morali da se povuku sa braka, a njihov otac je preuzimao bračnu odgovornost.
Kako je snohačenje izgledalo?
- Običaj snohačenja upražnjavan je dok god sin nije postao punoletan, a svekar bi obavljao sve dužnosti koje su tradicionalno bile vezane za bračni odnos. U nekim slučajevima, iz tih odnosa su se rađala i deca, što je samo dodatno komplikovalo društvene norme tog vremena.
Zašto je ovaj običaj postojio? On je, u suštini, bio praktično rešenje za nedostatak fizičke zrelosti mladića, koji bi tek kasnije, sa odrastanjem, postao sposoban za bračne dužnosti. Iako se ovaj običaj činio kao potreba u to vreme, njegova prisutnost postavlja mnoga pitanja o normama i vrednostima koje su postojale u društvu tog doba.
Snohačenje u književnosti
- Jedna od najpoznatijih i najpotresnijih scena koja osvetljava ovaj običaj nalazi se u knjizi „Nečista krv“ Bore Stankovića. U ovom delu, Stanković prikazuje događaj sa svadbe, gde se prikazuje odnos između svekra i snaje koji dolazi do izražaja u trenutku kada gazda Marko, zbog svojih frustracija, razmatra ponašanje svoje snaje, čak je i fizički napada zbog njenih postupaka.
U ovoj sceni, gazda Marko je uznemiren činjenicom da je u prošlosti bila uvređena njegova čast, jer je njegova snaha navodno imala intimne odnose sa svekrom. Stanković prikazuje ovu tragičnu dinamiku kao simbol prošlih, zaboravljenih običaja, koji su obeležavali živote običnih ljudi.
- Sofkin lik, u ovom delu, doživljava duboke unutrašnje dileme i strahove, ne samo zbog stvarne opasnosti u tom trenutku, već i zbog mogućih tragičnih konsekvenci običaja snohačenja. Na kraju, gazda Marko odlazi u smrt, a Sofka, koja je bila svesna toga, preživljava duboku unutrašnju patnju.
Zašto je snohačenje postojalo?
Običaj snohačenja nije bio utemeljen na moralnim načelima kakva danas postavljamo u našim društvima, već je bio deo svakodnevnog života određenih zajednica koje su imale specifične normativne sisteme. Svekri i snahe, nezavisno od toga što su ovi odnosi delovali skandalozno i neprimereno u modernom društvu, nisu smatrali da je nešto negativno u ovom običaju. On je bio deo svakodnevnog života, a društvo u to vreme nije imalo slične društvene mehanizme koji bi sprečili takve odnose.
- Snohačenje je postojalo iz praktičnih razloga, jer je tadašnje društvo bilo orijentisano na opstanak i funkcionalnost porodice, dok su vrednosti kao što su ljubav, poštovanje i privatnost odnosili na drugačiji način.
Zaključak
Običaj snohačenja predstavlja specifičan deo istorije Srbije i naših predaka. Iako danas možda deluje kao tabu tema, snohačenje je postojalo kao praktična potreba u vreme kada su se bračni odnosi oblikovali u skladu sa specifičnostima društvenih i kulturnih normi. Ovaj običaj je, iako izuzetno kontroverzan, imao funkcionalnu ulogu u društvima tog vremena i nikada nije bio doživljen kao nešto što je štetno ili grešno. Kroz prizmu književnosti, kao što je to prikazano u delu Bore Stankovića, vidimo duboke emocionalne slojeve ovog običaja i posledice koje su proizašle iz njega
