U srpskoj tradiciji, Zadušnice i drugi dani sećanja na pokojne, poput dana sahrane, oduvek su bili vremena za molitvu, sećanje i odavanje poštovanja. Običaji vezani za ove dane imaju duboko ukorenjenu simboliku, ali se često mogu pojaviti greške koje pomućuju istinsko značenje ovih rituala. Jedna od takvih grešaka jeste nošenje hrane na groblje, što je praksa koju mnogi Srbi i dalje sprovode, iako ona nije u skladu sa crkvenim učenjima.
- Prema rečima sveštenika, na groblje se tokom pomena ili Zadušnica donose određeni predmeti, ali nije uobičajeno da se nosi hrana u velikim količinama, kao što to neki vernici rade. Sveštenici naglašavaju da običaji ne podrazumevaju priređivanje gozbi, niti ostavljanje hrane na grobu, što se u nekim krajevima Srbije ipak praktikuje.
Otac Dušan, sveštenik koji se izjašnjava o ovom pitanju, objašnjava šta je zaista potrebno doneti na groblje u danima sećanja. On ističe da je najvažniji simbol koji treba doneti pšenica (koljivo), obarena i zaslađena medom. Koljivo se na grobu preliva vinom, uz molitvu „Vječnaja pamjat”, što je molitva koja označava večnu pamćenje i spomen pokojnika. Pšenica je simbol vaskrsenja jer, kao što zrno pšenice umire u zemlji, iz njega nikne novi život, što je paralela sa verovanjima o duši pokojnika i životu nakon smrti.
- Pored pšenice, tradicionalno se donosi hleb ili pogača, koja se lomi i deli prisutnim vernicima, obično umočena u med. Med, simbol sladosti večnog života, pomaže vernicima da se podsete na nadu u život posle smrti.
Sve ostalo, hrana i piće koje se previše donose na groblje, nemaju nikakve duhovne vrednosti i nisu povezani sa obredima pomena. Ostaviti veliku količinu hrane na grobu nije deo pravoslavnih običaja, osim u slučaju kada porodica želi da pomogne siromašnima koji bi mogli doći i uzeti tu hranu. Međutim, čak i tada, hrana ne treba biti glavni fokus, a obredi molitve i sećanja na pokojnika su ono što je najvažnije.
- Iako je običaj za mnoge ljudi da priređuju velike večere ili gozbe posle pomena, često se dešava da te večere skrenu sa svog duhovnog puta. Previše hrane, pića i opuštenih razgovora mogu dovesti do toga da ljudi zaborave pravi cilj pomena – sećanje na pokojnika i uvažavanje njegovog života i dela. U mnogim slučajevima, zbog preterivanja u jelu i piću, umesto o pokojniku, razgovara se o trivijalnim stvarima, a ponekad dolazi i do prepirki i nesuglasica među učesnicima. Takve situacije, prema svešteniku, predstavljaju ozbiljan problem jer se gubi duhovna vrednost pomena, a umesto toga dolazi do nekontrolisanih i neprimerenih ponašanja.
Sveštenici uvek savetuju vernicima da se konsultuju sa svojim duhovnicima kada dolazi do smrti člana porodice ili kada se organizuje pomen. Uvek je dobro čuti od svog sveštenika kako da se pravilno postupi u ovakvim situacijama, jer neprikladno ponašanje na groblju ili u vreme pomena može dovesti do ozbiljnih grehova, kako prema pokojniku, tako i prema njegovoj porodici. Sahrane i pomeni treba da budu vreme za molitvu, sećanje i ujedinjenje porodice, a ne za preterivanje u gozbi ili piću.
- U zaključku, poštovanje crkvenih običaja u vreme Zadušnica i drugih dana sećanja na pokojne je ključno. Trebalo bi da se fokusiramo na molitvu i simbolične darove kao što su pšenica i hleb, dok bi preterivanje u hrani i piću trebalo izbegavati. Ovaj pristup ne samo da poštuje tradiciju, već pomaže i da pomene i sahrane zaista imaju duhovnu vrednost, čime se pruža prava čast pokojniku i njegovoj duši
